О злочинима Арбанаса над Србима странци писали од почетка 16. века. Још 1560. кидисање качака изазвало исељавање Срба. Покољ Срба од Качаника до Митровице извршен 1737.
Насиље и терор Албанаца над Србима на Косову и Метохији траје од почетка 16. века, од појаве првих качака – разбојника, пљачкаша и одметника од власти, који су пљачкали и убијали православни живаљ. Још око 1560. године, њихово кидисање на наше сународнике изазвало је вероватно и прво масовно исељавање косовскометохијских Срба. Било је то на подручју планине Црнољеве, између Штимља и Суве Реке. Како бележе трговци из Млетачке републике, српске куће су напуштене, а становништво „расељено због качачких насртаја, пљачки и убистава“. Ово је само једно од многобројних сведочанстава о прогону и злостављању Срба на Космету, које су странци забележили током последњих готово пет векова.
Овако, за „Новости“, говори магистар Павле Џелетовић Иванов, књижевник и новинар из Београда, пореклом из Сувог Дола код Липљана. Он каже да је свако писмено сведочанство странаца о албанском зулуму над нашим народом изузетно важно, пре свега због истине, јер потврђује да страдање Срба на Косову и Метохији није „од јуче“, како то неки последњих деценија желе да прикажу, већ да траје безмало 550 година. Осим тога, наш саговорник наглашава и да су ти „писмени трагови странаца“ важни јер показују очуваност качачког менталитета и њихових циљева од 16. века до наших дана.
– О активностима качака у турско доба има више страних записа, а најстарији до којих сам дошао су дубровачки из 1510. године – каже Џелетовић Иванов. – Француски путописац Филип Дифрен-Кане је неколико пута писао о злоделима качачких банди. У белешци из 1579. године записао је да је „Качаничка клисура врло опасна за пролаз јер је опседнута пљачкашима који су склони и да убију“.
О неделима качака, прича наш саговорник, многи су извештавали своје надлежне. Извештаје су писали апостолски визитатори Марин Бици и Петар Масарек, фра Палацуола, папски мисионар Франческо де Леонардис, католички надбискуп Матија Масарек, руски конзул и путописац Александар Гиљфердинг, англикански свештеник Вилијем Дентон… Све њихове записе Џелетовић Иванов је, такође, „ставио на папир“, међу корице недавно објављене књиге „Вековни записи странаца о злочинима Арбанаса над Србима“.
– Сви ови странци сведоче да су зулуми које су Срби преживљавали пуни садизма, „разноврсни“ и тешки – наставља Павле Џелетовић Иванов. – Похаре, крађе и отимачине биле су свакодневне. Убиства такође. Убијани су и деца, и одрасли, и старци. Од када су настали до данас качаци су увек ометали нормалан живот, нарочито Срба, али и својих сународника који нису желели да им се придруже у неделима.
Ко су заправо качаци? Наш саговорник тврди да су се појавили почетком 16. века, и да су се као одметници од власти увек скривали у планинама и тешко приступачним крајевима. Сматра се да су њихове прве групе формиране у околини Качаника па су тако и добили име. Неки историчари чак подсећају да је „Качаник још од 16. века био легло разбојника“.
– Качаци су, као и сви одметници од власти и разбојници, „ступали на сцену“ кад држава ослаби – објашњава Павле Џелетовић Иванов. – Још од времена турске власти, увек кад би држава ослабила код њих би се будио порив за пљачкама, убиствима и кидисањем на Србе. То је качачки менталитет, који је племенска појава, а постоји и дан-данас и о томе постоје бројна сведочанства. Од 1717. године број качака се повећавао, што је доводило до све већих злочина над Србима. Од те године на Косову и Метохији увећава се и број Арбанаса који насилном колонизацијом, уз помоћ Турске, заузимају српска имања и протерују их са огњишта. Чак је 1737. извршен велики покољ Срба од Качаника до Косовске Митровице.
Злодела качака наставила су се и током 19. века. Никада, прича наш саговорник, нису нападали појединачно већ само „са великом дружином“.
– Руски конзул у Призрену Иван Степанович Јастребов слао је извештаје свом посланству у Цариграду и у њима детаљно описује злочине качака над српским живљем – каже Павле Џелетовић Иванов. – Пише о отимачини стоке, али и жена и деце, као и о вешању мушкараца. У доба Призренске лиге, Јастребов је забележио и да у селима и градовима на Космету владају безвлашће, пљачке, отимачине и убиства Срба од арбанашких качака.
По завршетку Великог рата Космет се враћа под окриље Србије, али, како каже наш саговорник, те 1918. године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет.
– Он се залагао за издвајање територија насељених Албанцима – Косова, Метохије, западне Македоније и делова Рашке области – из новоформиране Краљевине СХС и за њихово припајање Албанији – казује аутор. – Идеје Косовског комитета имале су велики утицај на качаке. Сведоци смо, заправо, да су остале неизмењене до наших дана.
УБИЈАЈУ ИЗ ЗАДОВОЉСТВА И ФАНАТИЗМА
Један од најистинитијих и најпотреснијих записа о „разноврсности“ терора качака над Србима оставио је Жорж Голис – прича наш саговорник. – Он је дословце написао: „Због ширине насиља Арбанаса над Србима, Стара Србија је, уз Јерменију, најнесрећнија земља на свету. Качаци из Дебра убијају да украду, они из Ђаковице убијају Србе из лудог фанатизма, они из Пећи из задовољства, они из Тетова да опробају своје карабине, а они из Призрена убијају из зловоље.“
Извор: novosti.rs
