Александaр Гељевич Дугин (Москва, 7. јануар 1962.) доктор политичких наука, филозоф, публициста, оснивач неоевроазијског покрета и творац савремене руске геополитичке школе, једна је од најинтригантнијих личности руске интелектуалне и политичке сцене у последњих неколико деценија. Родио се у породици Гелија Александровича, службеника Црвене армије, и Галине, лекара. Дугин је ожењен и има двоје деце, а припада старообредној православној цркви која је у канонском јединству са Руском православном црквом.
После завршетка средње школе уписао је престижни Московски ваздухопловни институт са којег је искључен због „противсовјетске делатности“. Осамдесетих година 20. века придружио се московском кругу дисидената које је предводио Јевгеније Головин, што је узроковало његово интересовање за традиционализам и дела езотеријских филозофа попут Р. Генона и Ј. Еволе чију је књигу о „имеријализму пагана“ превео 1981. године. У то време ова група необичних дисидената је у заборављеним делима традиционалистичких аутора налазила задовољавајуће интелектуалне одговоре на изазове совјетске стварности. Из тога доба забележен је и податак да га је КГБ хапсио неколико пута и то због дела књижевника Јурија Мамајева и тадашњег најпознатијег совјетског дисидента Александра Солжењицина. Од тада потиче и Дугинова сарадња с Гајдаром Џемалом, једним од најпознатијих исламских традиционалистичких филозофа с којим је деведесетих година прошлог века разрађивао алтернативне геополитичке пројекте.
С Џемалом је 1987. године ступио у чланство организације „Памјат“ коју је у неким каснијим радовима описивао као групу која је служила као параван за деловање „атлантистичког крила“ КГБ –а. Отварање Совјетског Савеза према Западу омогућило му је прве контакте са представницима „нове европске деснице“ попут Француза Алана де Беноа, али и сарадњу с легендарним румунским традиционалистом и врсним познаваоцем „окултне историје“ Жаном Парвулескуом. Сусрет са савременим западним друштвом из основа је изменио Дугинове идеолошке светоназоре и знатно ублажио став према совјетском моделу који је окарактерисао „као мање зло у односу на либерални Запад“.
Почетком деведесетих година почиње његов невероватан стваралачки ангажман који траје до данас. Најпре је основао месечник „Елементи“ и алманах „Мили анђео“, а убрзо је формирао и издавачку кућу „Арктогеја“ која је објављивала дела иностраних аутора. Дугинови ставови све више су привлачили пажњу електронских медија, па је био и уредник неколико радијских емисија. Са Александром Прохановом је основао часопис „Дан“ и Фронт националног спаса, организацију која је била изразито антијељциновски настројена. У оквиру ове организације остварио је контакте са лидером руских комуниста Генадијем Зјугановом, али и чувеним дисидентским писцем Едуардом Лимоновом с којим је после августа 1993. године, и неуспелог пуча против Јељцина, формирао Националбољшевичку партију. Сарадња са Лимоновом још више је учврстила његове антилибералне ставове, али и била подстицајна за теоријско и практично осмишљавање „трећег политичког пута“ који би био подједнако удаљен од раније праксе реалног социјализма и тадашњег неолибералног концепта уништења Русије.
Александар Гељевич је до 1995. године објавио и четири изузетне књиге: „Путеви апсолута“, „Конспирологија“, „Хиперборејска теорија“ и „Конзервативна револуција“. Посебну пажњу читалачке публике привукла је чувена „Конспирологија“, књига коју је према сопственом признању завршио непосредно пре инсценираног августовског пуча 1991. године, а у којој је на оригиналан и документован начин изложио концепт „окултне позадине светске историје“. Дугин је у трећем делу ове књиге под насловом „Велики рат континената“ изложио алтернативно геополитичко виђење историје Русије и СССР-а после 1917. године. У најкраћем, постреволуционарна динамика историје Совјетског Савеза није ништа друго него непрекидни сукоб два супротстављена геополитичка принципа „атлантизма и евроазијства“ које на оперативном плану спроводе две совјетске обавештајне службе, од којих је КГБ – продужетак интереса партије и светског атлантизма, а војна служба ГРУ – продужетак интереса државе и светског континентализма. У целој причи нарочито је занимљив однос Запада према унутрашњим противречностима у Совјетском Савезу. Према овој теорији западне силе увек су исказивале спремност на сарадњу са Совјетским Савезом када су на власти били „атлантисти“, док су сасвим супротан став заузимали када би на власти били „евроазијци – континенталисти“. Као пример за ову тврдњу Дугин наводи однос западне „научне историографије“ према Стаљину и московским процесима из тридесетих година, који су изазвали хистерију у западној јавности не толико због ликвидација партијских неистомишљеника, колико због разарања партијских структура које су промовисале идеју „перманентне револуције“ (троцкисти). Тако посматрана, совјетска историја добија сасвим ново геополитичко значење које је изнад честобаналног западног идеолошког дискурса који се истиче у први план како би се прикрили стварни циљеви овладавања руским ресурсима.
„Конспирологија“ је занимљива и због потпуно другачије геополитичке интерпретације догађаја који су претходили Другом светском рату. Тридесетих година прошлог века и у Немачкој се одвијао прикривени сукоб „атлантиста“ и „континенталиста“. Реч је о сукобу који је имао дубоко симболично геополитичко значење и који је произилазио из „немачке централности“ као њеног основног географско – политичког обележја на европском континенту. Минхенски споразум из 1938. године и споразум Рибентроп – Молотов из 1939. године, нису били ништа друго него отворене манифестације дубоких подела унутар структура Трећег рајха, које су разрешене 22. јуна 1941. године нападом нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Био је то велики пораз „евроазијског“ центра утицаја у Трећем рајху, захваљујући којем су, упркос огромном војничком доприносу СССР –а у победи над нацизмом, после Другог светског рата САД оствариле стратешку иницијативу у Европи, а која је у крајњој линији довела до разарања СССР –а и Источног блока.
Најзначајније Дугиново дело свакако су „Основи геополитике“, I – II, које је објављено 1997. године у време потпуне доминације САД-а као „новог центра атлантизма“ у светској политици. „Основи геополитике“ изазвали су огромну пажњу војних кругова и представљали манифест „новог евроазијства“ као аутентичног руског одговора на изазове „новог светског поретка“. Мада изричито не наводи, више је него јасно да су „Основи геополитике“ одговор на познати и тада популарни оглед америчког теоретичара Бжежинског „Велика шаховска табла“ у којем се овај аутор отворено залагао за конфедерализацију Русије и њену поделу на више региона које наводно „спутава тешка бирократска рука Москве“. „Основи геополитике“ у првом делу су преглед најзначајнијих геополитичких теорија насталих крајем 19. и почетком 20. века. Реч је о кратким анализама теорија западних мислилаца попут Рацела, Кјелена, Мекиндера, „француских посибилиста“, Хаусхофера, Спајкмана и Мехена, али и руских евроазијаца Савицког и Леонтјева. Наравно, посебну пажњу читаоца привлачи критичка анализа Мекиндерове „Географске осе историје“ и његовог поимања Русије као „Хартленда – средишње земље“ око које се врти осовина светске историје.
„Основи геополитике“ су привикли велику пажњу и на Западу, првенствено због анализе практичних геополитичких питања са којима се Русија суочила непосредно по разарању Совјетског Савеза. Суштина Дугиновог „новог евроазијства“ је у практичној примени начела „мислити просторно“. То подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, Дугин гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје“, што подразумева одбацивање „руског национализма“ и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању. Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору, посебно у Украјини која се од 2014. године претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског), а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока. Када је 1997. године објавио „Основе геополитике“, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је Дугин још тада уочавао постојање „две Кине“, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од седамдесетих година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом“, Дугин се у „Основама“ отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим радовима одустао од ове идеје.
У Дугиновим радовима посебно место заузима анализа сложених дешавања у исламском свету. Она је подстакнута првенствено трагичним догађајима у Русији и низом терористичких напада које су организовали „радикални исламисти“ (ситуација у Чеченији, Дагестану, трагедија у Беслану, московском позоришту и др). После догађаја од 11. септембра у САД-у, тема „радикалног исламизма“ добија светско геополитичко значење. Дугинова основна теза је да се исламски свет не може посматрати једнозначно, као и да је појава „радикалног исламизма“ последица компликованих друштвених чинилаца који обликују исламски цивилизацијски ареал. Дугин је у својим радовима исказивао извесно разумевање за јачање верског фундаментализма у исламском свету, али је у исто време правио суштинску разлику између шиитског традиционалистичког ислама и његовог успона у Ирану, од радикалних сунитских секташких праваца (вехабизма и салафизма) који својом примитивном верском интерпретацијом постају „манипулативно средство у рукама атлантистичке геостратегије“. Тим поводом Дугин је организовао и међународну конференцију под насловом „Претња ислама, претње исламу“ на којој су говорили истакнути православни и муслимански филозофи, а који су постигли сагласност о потреби „дијалога између православља и ислама“ насупрот пројектованом „судару цивилизација“ који је садржан у кључним стратешким документима САД-а као водеће силе атлантизма. Занимљиво је да су учесници конференције уочили да на једном дубљем метафизичком плану постоји низ сличности у интерпретацијима верског учења разних протестантских деноминација у САД-у (квекери, мормони) и различитих исламских покрета (Ал каида, талибани, салафисти), а који се првенствено односи на ригидно тумачење верског учења и јавно испољавање изразито нетолерантног односа према другачијим исповедањима своје вере. На практичном политичком плану одјеци ове конференције били су изузетно велики, и они су посебно дошли до изражаја током решавања компликоване ситуације на Кавказу, а и приликом руске војне интервенције августа 2008. године у Абхазији и Јужној Осетији.
После оставке Бориса Јељцина (1999) и доласка Владимира Путина на власт, Дугин је заузео позицију која је сасвим супротна у односу на деведесете године прошлог века. Најпре је променио однос према КГБ – у који је постао „патриотска организација“, а у првим Путиновим потезима уочио отклон од политике „вестернизације“ која је спровођена у јељциновско време. До 2004. године објавио је дела: „Филозофија традиционализма“, „Основе евроазијства“, „Апсолутна домовина“, „Евроазијски пут“, „Руска ствар“, „Геополитика тероризма“ и др. У међувремену је стекао статус неформалног Путиновог саветника за геополитику, а све више се ангажовао и на међународној промоцији евроазијског покрета. После серије „обојених револуција“ на постсовјетском простору (Грузија, Киргистан, Украјина), оснивао је филијале евроазијског покрета које су промовисале „алтернативни модел мултиполарне глобализације“. Александар Гељевич се после 2008. године нарочито бавио промоцијом концепта „Евроазијске економске заједнице“ с нагласком на потребу укључивања Турске у процес реинтеграције „Великог копна“. Дугинови ставови о Евроазији изазвали су велико занимање у турским војним структурама, које по свему судећи нису подржавале Давутоглуову концепцију „стратегијске дубине“ као једне врсте идеолошког амалгама национализма и исламизма, а касније су и дошле до изражаја у турској политици приближавања Русији после неупелог пуча у лето 2016. године.
Дугин је 2008. године именован за професора социологије на „Ломоносову“, а већ наредне године за шефа Катедре за међународне односе. У то време пажњу читалачке публике привикле су две књиге: „Геополитика постмодерне“ и „Четврта политичка теорија“. „Геополитика постмодерне“ била је нека врста одговора на доктрину „мрежноцентричног рата“ коју широм света промовишу САД. Дугин је у овој књизи промовисао став о томе да је настала „нова геополитичка реалност као последица америчке глобалне хегемоније“ која је променила начин живота и одређење онога што називамо државом, нацијом или територијом. Под утицајем убрзаних друштвених промена атлантизам и континентализам, нису само географски, већ и идеолошки и културолошки појмови. На тај начин настаје нова „геополитика постмодерне“ чија је основна карактеристика, не толико директно наметање атлантистичког модела цивилизације незападним народима, колико усмеравање туђег културно-цивилизацијског обрасца у одређеном правцу који погодује силама атлантизма.
Занимљиво је Дугиново објашњење мрежноцентричне теорија рата. Оно је засновано на фундаменталној подели циклуса људске историје на аграрну, индустријску и информациону. Сваком од ових циклуса, строго одговарају социолошки појмови предмодерне, модерне и постмодерне. Теорија мрежних ратова, представља модел војне стратегије у условима постмодерне. Кључни чинилац за читаву теорију постмодерних ратова је појам „мреже”, а смисао мрежног ратовања је „размена информација”, односно максимално ширење облика произвођења информација, приступа информацијама, њихове расподеле и повратне везе. Овако посматрана „мрежа је нови информациони простор ратовања“ у којем се одигравају стратешке операције, обавештајног и војног карактера, а такође и њихова дипломатска, економска и техничка подршка. Борбене јединице, систем веза, информациона подршка операцији, обликовање јавног мњења, дипломатски потези, социјални процеси, обавештајна и контраобавештајна служба, етнопсихологија, религиозна и колективна психологија, економска подршка, академска наука, техничке иновације, све се то посматра као обједињена целина унутар чијих саставних елемената се мора вршити непрекидна размена информација. Централни задатак вођења свих мрежних ратова представља извођење „Операције базних ефеката“ која се дефинише као „свеукупност радњи усмерених на формирање модела понашања пријатеља, неутралних снага и непријатеља у ситуацији мира, кризе и ратова”. „Операција базних ефеката“ је настојање да се у условима постмодерне успостави планетарна диктатура по америчком моделу, уз напомену да је основна карактеристика новог ратног модела његов тотални карактер. Рат по обрасцу постмодерне, то је тотална контрола историјског процеса – наглашава Дугин.
„Четврта политичка теорија“ објављена 2009. године бави се даљим усавршавањем доктрине евроазијства која подразумева „напуштање либерализма, као и свих његових подврста комунизма и фашизма“. Пажњу читалаца свакако привлачи Дугинов став о либерализму, комунизму и фашизму „као продуктима модерне“, али и идеологијама које су у свом основу богоборачког карактера. Зато се евроазијска доктрина и њен „мултиполарни“ модел морају битно разликовати у односу на модел западне „униполарне“ глобализације, тј. евроазијство мора да почива на моделу „сарадње, а не потчињавања различитих народа, култура и цивилизација“.
За нас са ових простора посебно су занимљиви Дугинови ставови о геополитичком карактеру југословенске кризе. Александар Гељевич је уравнотежени посматрач овдашњих догађаја за којег је Балкан „пупак света“ (изјава дата непосредно по проглашењу тзв. независности Косова). Током више посета Србији, Дугин је оштро критиковао понашање руске дипломатије током деведесетих, а агресију НАТО 1999. године окарактерисао је као трагедију. У радовима посвећеним анализи дешавања на постјугословенском простору указивао је на „егоистички карактер микродржава“, посебно Хрватске, која уколико тежи изградњи „Средње Европе“ мора бити „еластичан политички субјект“. За Дугина никада није било дилеме да су православни Срби једини искрени савезник Руса на Балкану.
У недавном интервјуу у „Политици“ говорио је да Србија има шансу да сачува територијалну целовитост само у савезу са Русијом, и предложио да наша земља буде примљена у Евроазијску унију и ОДКБ јер тада „проблем Косова постаје и проблем Русије“. Дугин је истакао и да су после интервенције у Сирији сви схватили да Путин своје пријатеље „не издаје“, уз напомену „да ће брзо доћи тренутак када ће Србија моћи да начини избор и добије од Русије сасвим другачији одговор него што га је добијала до сада. Тај хоризонт се назире. Увек сам присутан тамо где се окончава атлантизам и почиње евроазијство. Долази време да се начини избор.“, закључио је Александар Гељевич који је до недавно био члан саветодавног одбора тренутно првог руског обавештајца Сергеја Наришкина. Овоме додајмо да је од маја 2015. године, због догађаја у Украјини, Александар Дугин на списку лица којима је забрањен улазак у САД.
Милорад Вукашиновић
Извор: kcns.org.rs
Литература:
Александар Дугин, Основи геополитике, I – II , Екопрес, Зрењанин 2004;
Александар Дугин, Конспирологија, Логос, Београд 2008;
Александар Дугин, Метафизика благе вести, Логос, Београд 2011;
Александар Дугин, Четврта политичка теорија, МИР Паблишинг, Београд 2013.
