У политици су одувек лажи део политичког арсенала, али никада као у данашње време политика није била толико сведена само на лажи. Тај процес је најизраженији на Западу, где је практично комплетна политичка комуникација базирана на неистинама, а у оном другом не-западном свету се важне ствари углавном прећуткују, али је јавно много мање лажи. Западни свет је уствари већ постао талац сопствених лажи и у постојећим околностима тешко је видети како ће се изаћи из тог зачарног круга неистина. Најсвежији и најогољенији примери су наводна тровања бившег руско-британског обавештајца Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије као и недавно бомбардовање Сирије. Те лажи су део истог пројекта.
Лажи су постале тако моћна мрежа да им се скоро ниједна западна земља не може одупрети. Уствари, не може се одупрети лажима које је креирао амерички естаблишмент и онда су они други, савезници, само верни следбеници и у коначници међу највећим жртвама. Невероватна је упорност политичке елите у одржавању лажи, чак и онда када оне постану очигледне и доказане. Не, не одустаје се.
На пример, у случају наводног тровања Скрипаља и његове ћерке све је мање више познато и свима је јасно да је реч о невиђеној манипулацији, али не одустаје се. У јавности се већ појавила и сумња да ли је уопште и било тровања. На те сумње у јавности, и то стручној, влада је одговорила саопштењем да је Јулија Скрипаљ, мада је раније саопштено да је опорављена, пребачена у болницу у једној војној бази иако сви у Британији знају да је још Тони Блер пре 18 година укинуо војне болнице. У Британији не постоји војна болница, па тако ни у војној бази. Онда је преко Скотланд јарда објављено саопштење Јулије Скрипаљ да не жели помоћ руске амбасаде. Анализом је утврђено да је у саопштењу коришћен језик који не приличи странцима ма како познавали енглески. Поново обмана. Упркос свему, британска влада и медији и даље настављају своју причу, своју верзију коју прихватају „савезници“ иако је свима јасно да је у питању велика лаж.
ЗАПАДНА КУЛТУРА ЛАЖИ
У таквом амбијенту је онда дошао пројекат наводног хемијског напада у Сирији, пројекат нових лажи, који сада јавно предводи амерички председник Доналд Трамп. Иако је министар одбране Џим Матис у Конгресу признао да Америка нема доказа да је у граду Дума извршен напад хемијским оружјем, него све информације добија са друштвених мрежа и медија, амерички председник је наредио ракетирање Сирије. У медијима је такође скривена информација да су борбе у Источној Гути и граду Думи већ завршене и да сиријска војска евакуише и исламске борце и оне који желе да оду.
Али занимљиви су и неки други детаљи. Британска премијерка Меј је прво саопштила да још нема доказа да је био напад хемијским оружјем, а онда је преко ноћи променила мишљење и увела Британију у још један ратни поход. И у Француској је било дилема, али је убрзо објављена вест да америчка авио компанија Јунајтед ерлајнс одустаје од куповине 80 авиона Ер баса и опредељује се за Боинг. Француска је затим постала део бомбашке коалиције. Уствари, лажи су део моћне мреже коју је Америка одавно створила и у њој су не само владе држава и политичка елита него и међународне организације од Уједињених нација до Светске здравствене организације, и створен је систем синхронизованих лажи чија су универзална база медији. Део тог система су и финансијске и пословне берзе, па Америка, на пример, може за врло кратко време да уништи било коју западну валуту или валуте земаља које користе долар као државну резерву, а кроз систем уцена и обавештајних досијеа да сруши било коју савезничку владу. То је зачарани круг који је свима јасан, али он и даље функционише.
Иако су те лажи знак политичке културе савременог Запада и сведочанство извесног политичког лудила, оне у основи нису без система, њихова позадина су конкретни интересни пројекти. Као што, на пример, америчке санкције против Русије циљају искључиво компаније и послове који су директна конкуренција америчким компанијама и банкама на светском тржишту, тако и у политици се иза лажи крију конкретне политичке амбиције. Тако иза лажи о наводном хемијском нападу у Думи, у Сирији, стоји уствари амбиција да се Америка са својим савезницима врати у игру у мировни процес и дефинисање будућности те земље.
АМЕРИЧКО НЕПРИХВАТАЊЕ ПОРАЗА
Најновије лажи о Сирији и војна акција су већ дуго смишљани, а конкретан повод је састанак лидера Турске, Русије и Ирана у Анкари пре десетак дана. Лидери те три земље су договарали даље кораке у стабилизацији Сирије, јер је рат практично завршен, као и међусобну сарадњу у том делу света. У том важном послу нема Америке и Запада. Зато се у накнадним тумачењима бомбардовања Сирије у Вашингтону истиче да је војна акција и порука Русији и Ирану, али се, занимљиво, не спомиње Турска. Америка је, додуше, одавно испала из тог посла. Она није присутна ни у преговарачком процесу у казахстанском граду Астани, који је увелико одмакао и чији је део израда новог сиријског устава. Понижавајуће је да се западне дипломате у Астани развлаче по кафеима хотела у којем се одржавају састанци и хватају за рукав тамошње новинаре да питају шта се дешава. У међувремену се рат у Сирији приводи крају, а истовремено се прикупљају и докази о америчким злочинима у граду Раки на северу земље. Амерички естаблишмент не жели да прихвати тај пораз и онда ступа не сцену виђени сценарио – кампања лажи па бомбе. О стварном циљу те најновије кампање сведочи и најновији амерички предлог Савету безбедности резолуције о Сирији, и то после бомбардовања. Предлаже се „обезбеђивање несметане испоруке хуманитарне помоћи, затим прекид сукоба и захтева се учешће Дамаска у мировним преговорима под руководством Уједињених нација“. Уз то, предлог резолуције указује и на „спровођење независне истраге“ о хемијским нападима у Сирији. Тражи се такође да Дамаск „савесно и конструктивно“ учествује у мировним преговорима, али без предуслова. У преводу, изједначавање легалне владе Сирије и побуњеника, који су већ доживели пораз. То је суштина амбиција Америке и Запада.
Пошто су испали из игре и немају утицај на збивања у Сирији Америка и Запад сада генерисањем нове кризе, бомбардовањем и насиљем, желе да се врате у игру кроз мировне преговоре, желе да поврате утицај. То је стара технологија Запада да свој утицај обезбеђује искључиво генерисањем кризе. То је ипак нереална амбиција јер у Сирији се у међувремену нешто и догодило. Прво, бесмислено је тражити прекид сукоба када је рат већ скоро завршен; друго, „независна истрага“ је већ у току и води је тим Међународне организације за спречавање хемијског оружја. Први радни дан тог тима у Думи је био када су Америка, Британија и Франуска бомбардовале Сирију. Суштина је у обнови преговора под руководством Уједињених нација јер то је пут повратка Запада на сиријску сцену. Наравно, потискује се чињеница да су такви преговори одавно започети у Женеви, али су пропали јер амерички клијенти у Сирији нису желели да прихвате реалност и било какве разговоре. Тако је, када је то пропало, и дошло до преговарачког процеса у Астани. Другим речима, све је то узалудан посао, време је у Сирији претекло Запад.
УТЕРИВАЊЕ ПОДРШКЕ
То је и један од разлога зашто се сада, и после бомбардовања, наставља дипломатски притисак Америке да што више земаља накнадно подржи америчку акцију, не само да би је Вашингтон бројношћу земаља подршке оправдао него да створи политички амбијент притисака за „америчке мировне преговоре“ и да се поништи оно што је већ урађено. Тако је и амерички амбасадор у Београду, како је објављено, тражио и подршку Србије. Изгледа да није успео. Али ипак је најбизарнија подршка стигла из Приштине одакле је Хашим Тачи саопштио да даје подршку због „нехуманог Асадовог режима“. У преводу, Америка не одустаје. То је, међутим, узалудан посао јер у Сирији се већ нешто догодило и Америка је закаснила, ту више нема места за њу. Она уз своје трабанте може да изведе још напада са бродова и авиона, може још да се забавља, како се то сада говори, „рекреативним викенд бомбрдовањем“, али не може да промени ситуацију. И најновије бомбардовање Сирије је показало не само недовољну моћ америчке силе него и чињеницу да је у основи Америка „невољна империја“, она се пре свега базира на остављању утиска моћи што је и део америчког погледа на свет да је „моћ у ономе како те виде“ (perception is the power). Избор циљева, на пример, је морао да буде у договору са Русијом и практично цела операција је била на неки начин усклађена. У том светлу је и кампања како су Американци, Британци и Французи, кажу сви истовремено, уништили лабораторију и институт за хемијско оружје у предграђу Дамаска. Као да је јавност заборавила да је сво хемијско оружје Сирије уништено 2013. године и то под контролом Уједињених нација а те зграде института и лабораторије су од 2014. празне, тамо нема ни људи, ни складишта, ни опреме.
Систем синхронизованих лажи је, међутим, много већи проблем од Сирије. Тај систем лажи уништава западна друштва и у елитама, од политичке до медијске и пословне, афирмише оне који су спремни да лажу. Спремност на лаж истовремено не иде и са талентом, па су лажи све мање талентоване и више им нико не верује. Невероватно је како су садашњи западни лидери спремни на лажи иако већина њих зна да су то лажи. То је изузетно лош знак и у таквом амбијенту се од Запада у овом времену може очекивати свашта, ништа више није искључено. А, ако се неко осмели да другачије мисли и то јавно каже, онда је изложен невероватним јавним нападима и понижењима, што се претворило у модерни „лов на вештице“.
Тако су медији у Британији покренули прави „лов на вештице“ против групе универзитетских професора који су јавно посумњали у званичну верзију тровања Скрипаља и хемијских напада у сиријској Думи. Ако се овако настави, то ће онда срушити и оно мало преосталог од демократског устројства западних друштава. Цели Запад је постао талац сопствених лажи и живи под уценама аутора тих неистина.
Синиша Љепојевић
Извор: standard.rs
