Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако ,,предавање“ српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако смо, поред разних краљева и витезова, остали и без Борне.
Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез ,,Далмације и Либурније“. Први пут се помиње у ,,Gesta Francorum“ илити ,,Франачким аналима“, средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда. Године 818., бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика II жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).
Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудусцум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума (,,Византије“), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум. У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, променили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж. Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти власт. Године 820. Борна је прво послао изасланство, а онда и лично отишао франачком цару како би се договорили о будућим корацима против Људевита.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано ,,приморској Хрватској“). Године 818., пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинско-либурнске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит ,,побегао код Срба, који држе >>велики део провинције Далмације<<„. Њега је тамо ,,међу Србима“ убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега закључујемо да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.
Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).
Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима, што је сада одомаћено код хрватских историчара. А што и не би било, када га српски олако заборављају – и то првог записаног српског владара територије данашње Хрватске, у 9. веку! Колико ли је српског становништва тада насељено у Далмацију? Где је Борна у нашим уџбеницима?
Извор: Историја Срба
