Глобални догађаји се одвијају смером и динамиком тешко разумљивим ако се политика посматра само као рационална делатност. Бивши припадник америчке Централне обавештајне агенције (CIA) Кевин Шип објаснио је у јулу 2017. два типа парасистемског утицаја у САД. С једне стране су тајне обавештајне службе (пре свих CIA), које имају моћ и тајност да могу да делују без знања Конгреса и извршне власти и као такве могу много тога без одговорности као „власт у сенци“. Са друге је војно-индустријски комплекс, који има моћ и новац да може да потплаћује политичаре, и то је „дубока држава“. Ове две интересне групе јесу повезане, али се ради о две кабале.
Све већи простор за информисање изван државног монопола омогућио је данас спознају изван званичних дискурса. То пружа прилику да се и процеси који су скрајнути из јавности, укључујући „теорије завере“, разумеју у својој реалној димензији. Ко, на пример, може да разуме зашто је – након више од годину дана истраге Савезног бироа за истраге (FBI) о мешању Русије у победу Доналда Трампа на изборима, а посебно након открића о подметању доказа и на основу њих прислушкивања људи блиских Трампу – председник САД суочен са оставком свог главног кривичара Џона Дауда и одбијањем адвоката да се придруже његовом правном тиму. У ситуацији када је истрага јавно разобличена као политички мотивисана и склона фабриковању „доказа“, главни кривичар је инсистирао да председник сарађује са истрагом и да не напада јавно специјалног истражитеља Роберта Мјулера, чему Трамп није могао да одоли. Зашто би адвокат бринуо о интегритету компромитованих обавештајаца, који су спремни да подривају демократски поредак? Адвокат некога ко се перципира најмоћнијим човеком државе то сасвим извесно није саветовао због заштите законитости, јер је о безакоњу FBI и CIA сасвим довољно поузданих информација доспело у јавност.
СВЕТЛОСТ ЏУЛИЈАНА АСАНЖА
Тамну страну неолибералног глобалистичког поретка који је начет у Вашингтону осветлио је Џулијан Асанж. Он је на Tвитеру не само оспорио инсинуације да Русија стоји иза тровања бившег двоструког агента Сергеја Скрипала већ је и, још важније, указао на индиције о британској улози у изборној афери намештеној Трампу. Невероватно је колико моћну британску владу може да иритира један човек. Пар дана након Асанжовог промишљања о јавно доступним чињеницама, британски министар за спољне послове и Комонвелт Алан Данкан у парламенту га је назвао „јадни мали црв“, који би требало да напусти амбасаду и преда се британским властима. Убрзо је Еквадор – у чијој амбасади у Лондону је уточиште можда најодважнијег човека у глобалном информативном простору – ускратио Асанжу интернет и контакте са спољним светом. Образложење да је Асанж прекршио обећање да се, док је у мисији, неће мешати у послове других држава није аргументовано, те ова одлука делује као резултат притиска оних у чије име је иступио поменути министар, којем је Асанж одговорио да је „боље бити црв, него змија“.
Асанжов рад је пред крај изборне кампање 2016. хвалио и Трамп. То је, на пример, учинио 10. октобра у Вилксу: „Ово је управо изашло, Викиликс, волим Викиликс“; 12. октобра у Окали: „Ова ствар на Викиликсу је невероватна, то вам говори унутрашње срце, морате је читати“; 13. октобра, у Синсинатију: „Невероватно је шта се појављује на Викиликсу“; 31. октобра у Ворену: „Још један је изашао данас, овај Викиликс је ризница“; и 4. новембра у Вилмингтону: „Управо су објавили нови Викиликс… волим да читам тај Викиликс“. Иако је најављивао да би Асанжа требало помиловати, за скоро 16 месеци мандата, Трамп није донео ту одлуку, за коју му не недостају ни надлежност нити формална моћ.
За Џулијана Асанжа, осим што нема правде, изгледа не важи ни право. У фебруару 2016. године Радна група УН за арбитрарни притвор је утврдила да облици лишавања слободе којима је подвргнут Асанж представљају облик арбитрарног притвора. Ово мишљење је правно обавезујуће у мери у којој је засновано на међународном праву. Еквадор, суверена држава, признао је потребу заштите Асанжа од политичког прогона на хуманитарним основама. У складу са међународним правом, Асанж има право да ту заштиту користи и дође у Еквадор. Еквадор се позвао на низ конвенција, укључујући и ону о избеглицама, коју су прихватиле и Британија и Шведска, и према којој обавеза заштите од прогона превладава над споразумима о изручењу. Ову своју међународну правну обавезу Британија извршава тако што је својим полицијским снагама опколила амбасаду Еквадора и одбија да омогући Асанжу да преузме азил у Еквадору.
БРИТАНСКИ РАТ ПРОТИВ ВИКИЛИКСА
Шта је у позадини одметничког поступања владе „њеног величанства“? Асанжов портал Викиликс објављивао је информације засноване на аутентичним документима о ратовима у Ираку и Авганистану, мучењима у Гвантанаму и америчком Државном секретаријату током мандата Хилари Клинтон. САД су од истине покушале да се заштите тајношћу позивањем да публиковањем докумената Асанж угрожава интересе националне безбедности САД. Шведска се нашла ту да помогне и против Асанжа покренула „прелиминарну истрагу“ због пријаве за сексуално узнемиравање, али је временом одустала. Велика Британија, с друге стране, опстаје на заштити инсинуација које је лансирао амерички неолиберални естаблишмент под добитником Нобелове награде за мир Бараком Обамом, под којим су САД у задњој години његовог мандата бацале просечно 72 две бомбе дневно на Ирак, Сирију, Авганистан, Либију, Јемен, Сомалију или Пакистан. Само за физичку опструкцију Асанжу да оствари међународно заштићена права влада „њеног величанства“ је утрошила више од 10 милиона долара. Проблем конструкције коју је покренула америчка власт у сенци је то да је Асанж објављивао информације које је добијао не радећи тајно за неки ентитет, већ за јавно информисање, а да је друга страна о њима могла да се изјасни. Штавише, у децембру 2017. Информативни трибунал Уједињеног Краљевства је утврдио да је његов Викиликс „медијска организација“. То значи да британска власт не поштује не само међународно право већ ни ставове својих надлежних правосудних инстанци.
Да би се разумело како грађани Британије перципирају своје министре (политичаре) и бирократију (стални апарат администрације), ваља се присетити хумористичке серије Ентонија Џеја и Џонатана Лина Да министре. Однос тамошње изабране власти и сталне бирократије бивши премијер те државе (и сам у истрази парламентарне комисије утврђен као ратни злочинац и тиранин) Тони Блер је описао речима: „Не можете потценити колико верују да је њихов посао да заправо воде земљу и да се одупру променама које износе људи које они одбацују као ‘овде данас, отишли сутра’ политичари. Они искрено виде себе као праве чуваре националног интереса и мисле да им је посао да те (изабрану владу) једноставно трпе и чекају“.
На врху ове парасистемске структуре, вековима је британска верзија „дубоке државе“, иначе осведочене као традиционални центар колонијализма. Ради се о естаблишменту који је започео рат у Кини због трговине опијумом, из кога су профитирале британске банке… Који је изнуривао глађу Индију и терорисао већину Југоисточне Азије кроз монополску трговачку компанију Ист Индија. Британија је уништила Отоманско царство и основала је већину држава Блиског истока. Америчку Банку федералних резерви (FED) основала је и породица Ротшилд, која спада у британско племство. Оснивачки кадар комунизма деловао је из Британије, где је школован и Џорџ Сорош. Коначно, у савременој епохи индикативна су два примера. Највећи систем за глобални надзор – „Пет очију“ (Five Eyes) – кроз који су се америчкој Националној агенцији за безбедност (NSA) придружиле одговарајуће обавештајне агенције Британије и земаља британског Комонвелта, Канаде, Новог Зеланда и Аустралије, основан је, како је обзнанио Едвард Сноуден, под контролом Британије, у Аустралији. Током покушаја пуча у Турској, Британија је своје снаге на Кипру и Медитерану ставила у стање борбене готовости. Пошто су се односи Турске са Русијом – једином државом која је пружала подршку Турској током покушаја пуча, почели брзо побољшавати – британска „дубока држава“, суочена са перспективом да би Турска, Русија и Иран могле удружити снаге у решавању кризе и обезбедити мир у Сирији и на Блиском истоку – одједном је према Турској почела испољавати „пријатељски“ став.
МРЕЖА „СТАРИХ МОМАКА“
Они који данас вуку конце су и даље бивши шпијуни и сиве еминенције бирократије или јавног сектора који су у позицији да утичу на вишемилионске уговоре државе са војним добављачима и мултинационалним компанијама. Модел из кога се ова пракса развила је наменски (војно-индустријски) сектор, у оквиру којег се дубока држава испоставља као најпостојанији део. Резултат тога је, на пример, појава да сектор одбране закључује баснословне набавке, док армија стално кубури са средствима за операције. Не чуди стога да су данас, када обавештајне агенције зависе од технологија које се развијају у Силиконској долини, четири тамошње гиганта (Amazon, Facebook, Google и Apple, без Microsoft-а) у првој години Трамповог мандата (против кога су биле у кампањи) утрошиле на лобирање 50 милиона долара.
Док овај коруптивни образац у САД почива на томе да није важно ко зна већ ко зна кога, односно на функционалним везама, у Британији је та појава утемељена структурно, као мрежа „старих момака“ (Old chap, Old boy, Old fellow).
Осветљавање ових односа и у том контексту судбина Асанжа важни су за све нас. Не сме се заборавити да су у средишту „дубоке државе“ интересно устројени, нетранспарентни односи између моћника администрације и великих компанија. Глобално се намеће тренд да државе више не раде јавне послове који су профитабилни за приватне компаније. Те послове, како се редовно испоставља, добијају привилеговани, за сумњати је захваљујућу инсајдерским информацијама или утицају у администрацији. Ту престаје демократија и почиње тиранија. Та тиранија се умива медијским психо-политикама и пропагандом, које за циљ имају да од свих направе пасивне посматраче и корисне идиоте феудализације.
Лажи које се пласирају данас бивају све очитије и „са све краћим ногама“. Препознавање и ауторитативно експонирање лажи је оно што британски естаблишмент не може да опрости Асанжу. Сваку сумњу у овакав закључак развејава то што је у међувремену ћерка осуђеног руског издајника повратила свест и у стању је да говори. Њено стање се дакле, побољшава, што не иде у прилог тези коју је пласирала влада „њеног величанства“ (мимо истраге), јер, да је отрована новичоком, тешко да би се опоравила. Британија, у вези са овим случајем, који је исполитизовала (очито у циљу кампање да се Русија прикаже као одметнута држава која не би требало да има право вета у Савету безбедносту УН), и даље слободном свету дугује, осим поштовања права Асанжа, одговор на питање ко је био извор лажних конструкција које је бивши британски обавештајац Кристофер Стил написао за Трампа у предизборној кампањи и, осим FBI и изборном штабу Хилари Клинтон, тајно на територији Канаде дотурио и Трамповом непријатељу у Републиканској партији сенатору Џону Мекејну. Асанж је „крив“ зато што то примећује, гласно артикулише и највише зато што му верују људи које британска „дубока држава“ (тренутно у функцији неолибералног глобализма) тлачи.
Песник Коста Абрашевић умро је са само 19 навршених година, aли је постао симбол због тога што је артикулисао осећање потлачених слојева и мржњу према насиљу и неправди. У једном од својих стихова он поручује онима који своју владавину врше изнад закона: „О, тирани, чујте – не треба вам крити – и освета наша црвена ће бити“ (Црвена, 1894.). Да ли ће стварно тако проћи и глобалистички, пре свега англо-амерички, неолиберални тирани остаје да се види, али Абрашевићеви стихови савршено одражавају осећај милијарди страдалника широм света који су принуђени да трпе њихово насилно и неправедно закулисано деловање.
Мирослав Стевановић
Извор: standard.rs
