БУДУЋНОСТ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА – ПОУКЕ БЕОГРАДСКИХ ИЗБОРА

Све странке и медији су оправдано дали огроман значај изборима за Скупштину града Београда, изједначивши их по важности са оним претходним, републичким и председничким. Сходно том великом значају, последице резултата ових избора 2018. су много дубље и значајније него оне градских избора 2014, или било којих градских избора у историји. Избори за Скупштину града Београда су означени као ,,бити или не бити“ и за власт и за опозицију.

Београдски избори су донели још већи узлет власти и велики пад већине компромитованих и превазиђених опозиционих странака. Избори су били локални, али је тренд глобалан. Са политичке сцене су практично збрисане старе странке ДС, ДСС, СРС и ЛДП. То је део глобалног тренда политичке смрти неприлагођених и превазиђених странака, али и одумирања класичног страначја уопште. Ова тенденција је жестоко погодила и социјалисте, који су ипак преживели, што је добро.

ТРИ ТРЕНДА
На изборима 2018. практично је дошло до поларизације (СНС – Ђилас (ПСГ,НС)), а сви осим Шапића и СПС су збрисани. За свој бродолом крива је сама опозиција – безидејна, подељена, посвађана, пуна мржње, са погрешним темама. Обећавали су мед и млеко, куле и градове. Све бесплатно. Потценили су грађане Београда, који се нису дали преварити. Опозиционе републичке парламентарне странке (ДС, СДС, Нова, ЛДП, ДЈБ, Двери, ДСС и СРС) нису освојиле ни један мандат на београдским изборима. Оне су или изгубиле парламентарни статус у Београду или га опет нису стекле. Насупрот њима СНС је говорила само о остваривим пројектима, о наставку започетог, о одрживом развоју. Деловала је прилично помирљиво, са пруженом руком. Понудила је свежа, нова, некомпромитована лица. Такође, резултати републичких и градских власти су били убедљиви и очигледни.

Постоји и други тренд. Тренд све бржег трошења и компромитације нових странака или покрета. Та тенденција је покосила ДЈБ, Двери, Белог, али и релативно нове странке СДС и Нову. Овај други тренд је већ тешко погодио ПСГ и Јанковића. И та спирала ће бити све бржа. Што брже буду настајали нови политички ентитети (неприлагођени и безидејни), то ће брже бити потрошени. За сада имамо поплаву таквих инстант ентитета – покрета, странака, иницијатива, удружења, једнократних коалиција (често неспојивих). Та бујица је донела Белог, ПСГ, Народну странку, Шапића, Левицу Србије, ДЈБ, Двери, Не давимо БГ, Шта радите бре. Како их је поплава донела, тако је већину и однела.

Трећи уочени тренд је да грађани кажњавају старе, компромитоване странке. То је добро. Међутим, грађанима морамо рећи да чешће појединци – функционери, компромитују странке, а ређе је обрнут случај. Нека странка ће доћи на зао глас, али ако се ослободи компромитованих, она може повратити углед. Озлоглашени функционери или лидери често напуштају странке које су сами компромитовали или чак опљачкали. Они су као вируси, паразити или инсекти, који униште првобитно станиште или домаћина, исисају супстанцу и онда траже нову жртву. Управо такви су Ђилас, Јеремић, Шапић или Пајтић. Због тога је неправедно што су прва тројица доживели релативан успех на градским изборима. Порука грађанима мора бити: Кажњавајте и компромитоване појединце, најчешће жутог картела (лако ћете их препознати), пљачкали су вас више од деценије.

Идеја странака је компромитована глобално. Компромитован је модел западне парламентарне демократије. Он се претворио у своју супротност. Тај западни модел је суштински постао недемократски и једнопартијски (грађани широм света мисле – сви су исти, само се ротирају на власти, док ми пропадамо). Тај западни политички модел се урушава више од пола века, па су се пре више деценија појавили нови политички фактори, мимо модела некада доминантног практично двопартијског система. Уназад десет година имамо и пораст новонасталих левих или десних протестних партија.

Сада у САД, Британији, Француској, Италији, Шпанији, Немачкој и другим земљама ЕУ, имамо много сложенију политичку ситуацију и све је теже саставити владе, у све раздробљенијем страначју. Процеси растакања ЕУ су започели, о чему сведоче Брегзит и малигни процеси у Каталонији. Отклон од тог, и постепени прелазак на други политички модел који примењују Кина и Русија, показују власти Мађарске, Пољске, Турске, али и Аустрије и Словачке. Када се посматрају недемократски процеси у САД и ЕУ, јасно је да се ради о кризи која ће трајати деценијама. Та криза мора довести до политичких промена (ломова?). Да ли ће те промене бити позитивне или негативне, тешко је претпоставити.

Стање у САД и ЕУ је живи доказ како неолиберални капитализам у комбинацији са превазиђеним политичким моделом, разара њихову и светску политику и економију, и доказ је тврдње да је демократија у САД и ЕУ на издисају, претворена у своју супротност. Најбољи доказ за то су отелотворења протеста широм запада, која се презивају Трамп, Орбан, Ципрас, Качињски, Ле Пен, Сандерс, Фараж, Иглесијас, Корбин, Вилдерс, Грило и Салвини, као и низ протестних странака – Сириза, Подемос, Покрет 5 звездица, Укип, Национални фронт, Лега, АФД. Доказ су и већ поменути Брегзит, победа Трампа и сепаратистички процеси у Шпанији.

У сваком случају, Кина и Русија, показују како један другачији политички модел може бити успешнији од западног. Срећом, тај нови и успешнији политички модел све више примењује и Србија. Нови модел подразумева три ствари: етатизам (јаку улогу државе), државни капитализам (уз јак приватни капитал, али под надзором државе, у циљу заштите интереса државе, тј. грађана) и постојање једне доминантне странке. Живи доказ за успешност тог модела у Србији је СНС, широки државотворни народни покрет сличан владајућим политичким покретима Кине и Русије. Ново политичко устројство даје стабилност и будућност држави, и грађани су то и овај пут препознали.

СУДБИНА ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА
Један став о будућности странака је предочен у претходном делу текста који говори о новом политичком моделу. Добро је за Србију што ће још дуго имати једну доминантну странку, која јача државу и даје јој стабилност. То је добро због тога што ће СНС, уз подршку грађана и коалиционих партнера, и са левице, и са деснице, водити Србију у једном, најбољем правцу. Србија неће бити растрзана и подељена политичким несугласицама и неће стајати у месту – убедљива већина ће је водити путем развоја, стабилности и сарадње.

СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА
Српска напредна странка је освојила 45 одсто гласова, што је за 1,5 одсто, односно 15.000 гласова више него на претходним градским изборима (2014. су освојили 63 мандата, 2018. године 64). Сада је надмашен онај фантастичан резултат из 2014. Успех СНС је тим већи, уколико знамо да је Београд апсолутно најјаче упориште свих опозиционих странака! Листа СНС је у београдским општинама освојила од 26,3 (Стари град) до 64,4 (Сопот) одсто гласова.

Готово 700.000 грађана Србије је препознало Српску напредну странку не само као гарант стабилности, већ и као нешто своје, блиско. То су чланови СНС. На изборима 2014, 2016, 2017. и 2018. године, као некога ко заслужује поверење, СНС и Вучића је препознало, на републичким 1.740.000 (48,3), 1.820.000 (48,2), на председничким 2.012.000 (55,08) и на београдским изборима 367.000 (45 одсто) грађана. То је знак да је СНС постао широки народни покрет који надилази важност једне политичке странке.

Још важније, СНС је заступник и оне велике већине обичних, просечних грађана, а не лажне елите. Стотине хиљада некадашњих транзиционих губитника је добило сталан или повремен посао. Добили су заслужену прилику да буду део система. Ту прилику нису имали пуне две деценије(нити у Милошевићево, нити у досовско и постдосовско доба). СНС има око 700.000 чланова. Тиме што су чланови СНС, нису изгубили грађанска или људска права – право на рад и достојанствен живот (а део медија, НВО и „елитних“ политстранака, управо то подразумева). Пре СНС, више од половине тих грађана нису били чланови ни једне странке. Барем половина чланства СНС су млађи људи.

И зато не видим ништа спорно у њиховом праву на рад, праву да доприносе друштву, да буду укључени у друштвене токове. Ово је неспорна позитивна социолошка појава. Колико знам, демократија подразумева, и буквално значи – владавина народа. Ево, владавине народа, уз помоћ СНС. Све главне странке бившег ДОС-а нису заступале обичан народ већ тајкуне и лажну елиту, а и саме су настале као елитистичке странке – од „елите“, за „елиту“ (ДС, ДСС, Г17, ЛДП, ГСС…). СНС, СПС и СРС су странке које заступају обичан свет, а обичан свет је со ове земље, док лажна елита није. Грађани које ове три странке заступају су 12 година били грађани другог реда. А то је велика већина. То се променило доласком СНС на власт.

Ако остане чврста и јединствена, ако настави да развија нови политички модел, ако настави са досадашњом борбом против корупције, и уопште ако настави да речи претаче у дела, као до сада, Српску напредну странку неће ништа моћи да угрози. Не постоји боља алтернатива. Доказ су досадашњи резултати власти Вучића и СНС. Путоказ су свакако и руски и кинески политички модел. За Србију, њену стабилност и за њен развој је најбоље да имамо једну доминантну странку – политичког дива, предвођеног способним и омиљеним лидером. То што су се остале странке претвориле у политичке патуљке, то је пре свега њихова кривица – владале су 12 година, и умало су уништиле Србију.

БУДУЋА ЂИЛАСОВА СТРАНКА
Ђиласова листа је добила 154.000 гласова – 18,9 одсто, 26 мандатa. Важно је рећи да се ради о коалицији једне странке у настајању (Ђилас), четири постојеће странке (ПСГ, НС, ЛС, ПЗП) и једног синдиката. Тај резултат треба поделити на три дела (Ђилас, ПСГ и НС), и ту се види политичка тежина сва три релевантна партнера у Београду – свако око 6,3 одсто. У то треба рачунати и део синергије коју је та коалиција имала. Кад се то погледа, тај резултат више не изгледа као релативан успех, већ као релативан неуспех. Ђиласова листа је у београдским општинама освојила од 6,98 (Сопот) до 32,6 (Врачар) одсто гласова.

Ђилас је до сада био одборник у Скупштини града, као и још неки његови кандидати. Они четири године нису долазили на седнице. Формално су били део одборничке групе ДС. Сада ће Ђилас имати отприлике трећину од 26 одборника (око седам), исто као и Јанковићев ПСГ (око осам) и Јеремићева НС (око седам), Стефановићева Левица ће имати 2 мандата, ПЗП један, као и Веселиновић из синдиката „Слога“. Можда ће Ђиласови одборници у овом мандату одлучити да долазе на седнице? Ђиласова највећа „предност“ је то што је тајкун, који се неизмерно обогатио током десет претходних година бављења политиком (2004-2014).

Он има неограничене количине новца којима може куповати будуће функционере своје странке. Део медија је већ одавно купио, а желеће да купи још. Предвиђам да ће он или формално преузети Демократску странку, коју је, сумња се, опљачкао и довео у дужничко ропство, или ће је преузети de facto, тако што ће усисати већину функционера и инфраструктуре. Бираче је већ преузео. Од та два, изгледније је ово друго, и због тога што је сам „бренд“ ДС потпуно компромитован током деценија, и стога вероватно непотребан Ђиласу. Томе је највише допринео сам Ђилас, као бивши градоначелник и председник ДС.

Назовимо, за сада, ту будућу Ђиласову странку „Снага демократије“, скраћено СД. Та странка ће имати велику подршку САД и ЕУ. Међутим, биће тешко приказати ту странку као нешто ново, будући да ће се радити о највећој рециклажи жутог радиоактивног отпада. Ту неће бити много нових људи, иако ће се Ђилас трудити да их истакне у први план. Такође, Ђилас ће жарко желети и покушати да усиса „Не давимо Београд“, у чему неће успети – нису „деца“ сисала весла. Међутим, Ђиласов тајкунски новац и подршка Запада ће учинити да „СД“ постане странка која је некакав фактор на републичком нивоу и која ће прелазити цензус.

Ђилас ће се после ових избора све више разилазити са својим садашњим партнерима Јанковићем и Јеремићем, јер сви пуцају на исто бирачко тело. Већ сада се гледају са подозрењем. Ђилас ће овај пут вероватно вратити одборнички мандат, јер би његов положај у Скупштини града био неодржив, с обзиром на све терете прошлости и чињеницу да цео претходни мандат није долазио на седнице. Његова странка „СД“ ће имати рејтинг између 6 и 8 одсто. На наредне изборе, републичке и локалне 2020.године, предвиђам, СД ће изаћи у коалицији коју ће покушати да предводи Ђилас, као сада на градским изборима.

Уз подршку Запада, то ће му вероватно и успети. Јанковић (ПСГ), Јеремић (НС) и Шапић, те још неке патуљасте странке (ДС, СДС, ЛС, Нова, ДЈБ, умирући ЛДП, можда и Двери и ДСС) неће имати куд, што због ниског рејтинга, што због притиска Запада. Иако, рекох, Ђилас неће усисати НДМБГД у своју странку, вероватно ће успети да их увуче у своју коалицију 2020. Како ствари сада стоје, та коалиција „Ђилас ДОС 2020“ неће моћи да пређе 25 одсто на републичким изборима, са све Шапићем, НДМБГД, Дверима и ДСС. До тада, али и после тога, САД ће покушати да у Ђиласову странку утерају већину странака које помињем, изузев Двери и ДСС. Ђиласу планове могу пореметити државни органи, који треба да прибаве доказе за многобројне и неспорне Ђиласове малверзације од 2004. до 2014.године.

ПОКРЕТ СЛОБОДНИХ ГРАЂАНА
ПСГ и Јанковић су већ доживели свој врхунац на председничким изборима 2017. Јанковић је јахао на таласу тренда „ново лице“, „нови покрет“ и тај талас је за њега прошао. За свој успех Јанковић може да се захвали Демократској странци, која му је уступила инфраструктуру за те изборе, прикупила му потписе и дала му већину својих бирача. ПСГ је чиста америчка аквизиција на левом полу политичког спектра. ПСГ је у суштини рециклирани Грађански савез Србије, и још више рециклирана Друга Србија. Јанковић је био много бољи у улози бирократе, правника, шефа регулаторно-контролно-надзорног тела, него у улози политичког лидера.

Чим је искорачио из поменутог оквира, као костури из ормара провалиле су сујете, хирови, неспособности и комплекси. Иначе, ни као Заштитиник грађана није био на висини задатка, због тога што је првих осам година спавао, уљуљкан својом огромном платом и положајем. Тек последње две године другог мандата се пробудио (или су га Американци пробудили) и почео да напада власт, због свог будућег посла (испоставило се да је то посао лидера ПСГ).

После председничких избора новоформирани ПСГ се угушио у сукобима, сујетама и грешкама. Ту смо видели како на делу ради онај тренд, спирала брзог трошења нових лица и покрета. Као и Бели, само на други начин, Јанковић је појео самог себе. Да је изашао сам на београдске изборе, вероватно би прешао цензус и добио око шест одсто. На наредне републичке изборе 2020. или можда раније, он мора ићи у коалицији, јер садашња истраживања кажу да ПСГ на нивоу Србије има рејтинг од 3 одсто. И то су домети ПСГ. Као што сам већ рекао, на наредним изборима ће наступити у Ђиласовој коалицији. ПСГ је прошле године достигао свој зенит, и убудуће ће се кретати на нивоу од три, четири процентна поена подршке. О цензусу у Србији нема говора.

НАРОДНА СТРАНКА
И Јеремић је доживео свој разаочаравајући врхунац на председничким изборима 2017. Дакле, пре формирања Народне странке. Он је тада неуспешно покушао да се представи као ново и свеже лице. Проблем је био што су грађани препознали то старо жуто лице, компромитованог политичара. Јеремић има онај проблем који Јанковић нема. Компромитовао се бавећи се политиком, тамо негде од 2003. па до 2012. Постоје тешке оптужбе и сумње, документоване и поткрепљене, да је у МИП-у починио низ малверзација, током мандата министра.

За разлику од Јанковића, који је покушао да избегне замке оснивања класичне странке, Јеремић је учинио управо то. Основао је странку уобичајене структуре, и у њу увукао бивше функционере различитих странака (ДС, ДСС, СПС…). Заједничко им је то што је велика већина њих жестоко компромитована у претходним деценијама. И овде се ради о америчкој аквизицији, овај пут на десном полу политичког спектра. У суштини, ради се о још једној рециклажи жутог картела.

За разлику од Јанковића, Јеремић има значајно политичко искуство и зна како да се чува од медијских грешака. Он се на београдским изборима држао максимално дистанцирано, и видело се да има огромно неповерење у Ђиласа. Да је изашао сам на београдске изборе, вероватно би прешао цензус и добио око 6 одсто, исто као и ПСГ. На наредне републичке изборе 2020. године, или можда раније, и он мора ићи у вероватну Ђиласову коалицију, јер садашња истраживања кажу да НС на нивоу Србије има рејтинг од 3 одсто.

Домети НС су нешто већи него Јанковићеви, због тога што Јеремић покушава да се сачува од трошења и компромитације, и много је медијски вештији од Јанковића. Проблем лежи у томе што се Јеремић већ потрошио и компромитовао раније, као један од јуришника ДС и Тадићевог режима. И поред већих домета него ПСГ, Народна странка неће моћи да пређе цензус на републичким изборима.

БУДУЋА ШАПИЋЕВА СТРАНКА
Шапићева листа је добила 74.000 гласова – девет одсто, 12 мандата. Изненађење је да је Шапић у „својој“ општини Нови Београд освојио свега 22 одсто гласова, а СНС 35,12. У осталим општинама Шапић је освајао од 2,56 одсто (Сопот) до 9,4(Земун). Шапић је до сада имао одборничку групу од четири члана – која је отео ДС-у. Они нису четири године долазили на седнице. Сада ће Шапић имати 12 одборника.

Можда ће Шапић и његови долазити на седнице? Александар Шапић је оснивач удружења грађана „За наш град“. Председник је општине Нови Београд већ шест година. Десет година је био на највишим функцијама у ДС. Био је помоћник градоначелника Ђиласа четири године. После ових избора најавио је оснивање странке или покрета. Он ће се срести са много већим проблемима при оснивању странке него Ђилас. Он нема толико новца за бацање. А нема ни Ђиласову моћ да привуче бивше чланове ДС или неке нове грађане у своју будућу странку.

Такође, он нема ни друге Ђиласове предности – толику наклоност медија и западних странаца. Уз то, веома је конфузан говорник и није речит. Али за разлику од Ђиласа он има тај ореол „новог лица“, нове политичке појаве. Грађани га, и поред тога што се потпуно компромитовао бавећи се политиком током 14 година, сагледавају као спортисту и хуманитарца. Он није спортиста, већ бивши спортиста, а није ни хуманитарац.

На наредним изборима 2020. он ће ипак још једном успети да заигра на ту карту „новог“, овај пут у коалицији са Ђиласом. Шапић напросто неће имати времена ни могућности да се рашири на републичком нивоу. Његова будућа странка ће то тешко успети и у Београду. О нестабилности те будуће политичке опције говори чињеница да је СНС убедљиво победила Шапића чак и на „његовом“ Новом Београду. После избора 2020. Шапић ће учешћем у Ђиласовој коалицији постати парламентарна странка. Међутим, после тога Шапић ће постати жртва тренда брзог трошења и компромитације нових политичких лица. То и неће бити чудно, јер ће његова будућа странка, као и Ђиласова, бити само још једна бесрамна рециклажа жутог картела.

СОЦИЈАЛИСТИЧКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ
Крштеница и делимична окошталост СПС су коначно узели свој данак. СПС је сада у процентима освојила готово двоструко мање гласова – 5,4 одсто, или 43.000 гласова мање, и двоструко мање мандата (2014. узели су 92.500 гласова – 11,49 одсто, 16 мандата, а 2018. 50.000 гласова – 6,1 одсто, осам мандата). У београдским општинама они су добијали од 4,9 одсто на Старом граду, до 11,2 одсто у Лазаревцу. СПС је прешао цензус у свим општинама, изузев Старог града. Срећом, социјалисти су преживели велику сечу странака. То је добро због тога што је СПС права странка левице – а таква странка је неопходна Србији. Уз то, СПС је солидан и потребан партнер.

оцијалистичка партија Србије дели одговорност за све оно лоше што је урађено у периоду од 2008. до 2013. у Београду. СПС-у је тешко да сачува идентитет и бираче, поред таквог политичког дива какав је СНС. Срећом, СПС у просеку има око 3-4 одсто бољи рејтинг на нивоу републике него у Београду. Живи сам сведок да је СПС показивала минималну активност у Скупштини Београда у претходне четири године. Готово никада се нису јављали за реч, нису имали предлоге и иницијативе, нису постављали одборничка питања. Реда ради, председник одборничке групе се јављао само да подржи буџет, једном годишње.

Деловали су потпуно пасивно и бескрвно на седницама. Можда и ту треба тражити узроке неуспеха? Ма колико био симпатичан и вешт говорник, Ивица Дачић није у стању да сам надомести оно што недостаје СПС-у. Хоћу рећи, они се превише ослањају на вештине Ивице Дачића, а он нема чаробни штапић. Такође, СПС се није баш усрећила новим лицима која су пре неколико година доведена као освежење (Дијана Вукомановић, Срђан Драгојевић, Ненад Боровчанин, Борис Милићевић). Пре би се могло рећи да су првих троје унесрећили СПС. СПС ипак мора наставити да доводи нова лица попут Предрага Марковића, који се добро показао. Такође, неопходно је да функционери СПС-а покажу много више савременог активизма.

ДОСТА ЈЕ БИЛО
Коалиција ДЈБ -Двери је добила 31.700 гласова или 3,89 одсто. На председничким изборима, у Београду, Бошко Обрадовић је добио 20.878 гласова или 2,28 одсто, а Саша Радуловић 14.129 гласова или 1,54 одсто. У збиру процената то је 3,82%, што је готово идентичан резултат овом сада. То значи да синергије коалиције није било. У београдским општинама они су добијали од 2,56 одсто у Сопоту, па до 5,2 одсто у Лазаревцу, и то је једина општина у којој су прешли цензус.

Очигледно је да је ДЈБ погрешио што је ушао у интересну коалицију са Дверима. Показало се да је ДЈБ медијски вештији и квалитетнији партнер, али су аматерске грешке Бошка Обрадовића, његова бахатост и ароганција, скупо коштали ту коалицију. После фијаска на председничким изборима, овај други бродолом је чини се дотукао ДЈБ. И поред оставки целог руководства, што је добро, то ништа неће донети ДЈБ-у, због тога што ће сви они или поново бити изабрани, или ће се једноставно ротирати у том кругу.

ДЈБ је још једна очигледна жртва тренда брзог трошења нових лица или покрета. Предвиђам даље потонуће, које ће их гурнути у будућу Ђиласову коалицију 2020. Тада ће они, захваљујући томе задржати статус парламентарне странке, али са знатно мање посланика. Проблем је био и у томе што је ДЈБ наступио у коалицији са странком потпуно другачијих програмских опредељења – са Дверима. Двери, нису имале програм за Београд . Двери нису прихватиле Програм ДЈБ. Шта је био програм те коалиције? Програм коалиције ДЈБ- Двери, није постојао. То је све била шизофрена ситуација. Грађани су били збуњени и то су на изборима и показали.

ДВЕРИ
После ребрендирања Двери 2016., и успеха на републичким изборима, захваљујући коалицији са Сандом Рашковић Ивић, тада председницом ДСС, дошло је до одређеног кратког узлета Двери. Међутим све је то пало у воду неуспехом на председничким изборима. Бошко Обрадовић је стално правио исте грешке – сматрао је да насиље гради повећан рејтинг и јасан идентитет. Неопрезно је упадао из једне насилне афере у другу. И сваки пут се радило о насиљу над женама (Маја Пејчић, Мара Драговић, Гордана Узелац, Маја Гојковић).

Такође наступи Обрадовића су били пуни ароганције и бахатости. Све то је дошло на наплату на београдским изборима. Двери су у много тежој ситуацији него ДЈБ, због тога што није извесно да ће бити примљени у будућу Ђиласову коалицију 2020. Предвиђам даљи пад рејтинга и сукобе унутар Двери. Сукоби су већ започели на почетку београдске кампање, када је већи део Политичког савета изразио противљење коалицији са ДЈБ. То је нанело штету Дверима, иако је гурнуто под тепих. Сада ће се ти сукоби наставити.

НЕ ДАВИМО БЕОГРАД
На београдским изборима су добили 28.017 гласова или 3,44 одсто. У београдским општинама они су добијали од 0,56 oодсто у Сопоту, па до 8 одсто на Старом граду. Цензус у прешли само на Старом граду, на Врачару и на Савском венцу. По мојим проценама они су цензус у Београду прелазили до средине 2016, када су се компромитовали са неколико насилних акција. У јулу 2016, покушали су насилно да упадну у Скупштину града Београда, и тада је функционер НДМБГД Симон Симоновић нанео лакше телесне повреде полицајцу Ивану Џамбићу.

Од тада имају пад рејтинга. Такође, они су најјаснији пример споља дизајниране, инструиране и финансиране организације. По истој матрици САД су креирале „Отпор“ 2000. године. Ментори НДМБГД су пре свега САД и ЕУ. Службеници амбасаде САД, Соломон Блек и Денис Ибишбеговић су се отворено појавили на протесту Жуте патке, 25. јуна 2016. Посебно је смешно што медији лидере Жуте патке третирају као „младе хероје“, „децу, борце за општу ствар“. То је чиста медијска патка. Какви млади хероји?

Радомир Лазовић има 38 година и по образовању је шта? Који факултет је завршио? Ниједан. Добрица Веселиновић има 37 година и до скоро је био студент ФПН – на листи пише – „политиколог“, (не стоји -дипломирани). Симон Симоновић има 36 година и по занимању је шта? Ксенија Радовановић има 32 године и на листи стоји „архитекта“ (не стоји – дипломирани).

Сво четворо су дубоко загазили у четврту деценију живота – права „деца“ и „млади бунтовници“. И поред неуспеха, ради се о веома виталној и савременој политичкој организацији, која је вична свим модерним начинима комуникације са медијима. Они су најбоље применили матрицу иностраних протестних покрета (Сириза, Подемос, Покрет пет звездица). Они имају потенцијал раста, сходно средствима која буду добијали са Запада. Они су једина непотрошена странка од свих које нису прешле цензус. Они ће пружити највећи отпор увлачењу у будућу Ђиласову коалицију 2020. Предвиђам да ће попустити под притиском и донацијама САД.

СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА
Српска радикална странка је освојила око 19.100 гласова или 2,34 одсто, што је за скоро 3000 гласова боље него 2014. (16.250 гласова – 2 одсто, нула мандата). У београдским општинама они су добијали од 1,3 одсто на Старом граду, па до 3,9 одсто у Земуну. Нису прешли цензус ни у једној општини. Као и у случају СПС, Београд није главно упориште радикала. Војислав Шешељ је направио грешку што се није кандидовао за градоначелника. Млади Миљан Дамјановић, уз сво поштовање, напросто није тај калибар који је могао да донесе цензус у Београду. Међутим, време и крштеница, много више него у случају СПС-а, дошли су по своје. СРС мора да превазиђе своју превазиђеност до избора 2020. Ако то не ураде, неће прећи цензус.

ЉУБИША ПРЕЛЕТАЧЕВИЋ БЕЛИ – ЛУКА МАКСИМОВИЋ
Бели, тј. Лука Максимовић је појео самог себе. Он је најочигледнија жртва тренда брзог трошења нових лица. На председничким изборима 2017. године, он је у Београду освојио 116.000 гласова, тј. 12,6 одсто. Сада, после једанаест месеци, освојио је 19.000 гласова – 2,3 одсто. Изгубио је готово 100.000 гласова. Изгубио је огромних 10 одсто у Београду. У београдским општинама он је добијао од 1,3 одсто на Новом Београду, па до 10,4 одсто у Младеновцу. То је, поред Сопота, једина општина у којој је прешао цензус . Његова судбина је запечаћена. Чека га даљи стрмоглав.

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА
На изборима 2014. ДС је освојила 15,7 одсто (126.000 гласова, 22 мандата, а сада 2,25 одсто или 18.300 гласова) у коалицији са СДС, Новом и ЗЕП. ДС је изгубила готово 108.000 гласова! Бираче ДС је преузела Ђиласова коалиција и делимично Шапићева листа. На изборима, ДС је у београдским општинама освојила од 1,1 (Сопот) до 4,95 (Врачар) одсто гласова. Ни у једној општини Београда ДС није прешла цензус. Први пут у вишестраначју, ДС неће имати одборнике у Скупштини Београда. ДС је коначно платила рачун вишедецнијској ароганцији, бахатости и пљачкању Србије. Платила је рачун својим бесконачним деобама, сукобима, сујетама. На наплату су дошли Тадићеви, Ђиласови, Пајтићеви и Шутановчеви рачуни.

Не заборавимо ни рачуне Балше Божовића, Ђиласовог пулена, који је преко пет година водио градски одбор Београд. Тај човек је шампион некомпетентности, бахатости и ароганције. Он је срозао ДС у Београду, много више него Шутановац. У поглављу о Ђиласу, предвидео сам да та странка неће преживети. De facto или de jure, преузеће је њен поверилац, Ђилас. Ако и преживи, животариће као СПО и ДСС. Рејтинг ДС више никада неће прећи два одсто.

На наредним републичким изборима, Ђилас ће им уделити неколико посланика, тако да ће задржати статус парламентарне странке. Занимљиво је да ДС први пут није сачинила програм за Београд. То вероватно говори о стању у тој странци. Председник ДС Шутановац и председник градског одбора ДС, Балша Божовић су поднели оставке. То је добро. Добро је и то што ДС схвата да је „посрнула“ и да треба да тражи начине да се подигне на ноге.

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ
Изборну катастрофу ДСС најбоље одсликавају резултати. ДСС је добила девет хиљада гласова (9.084 гласа) грађана за листу „ДР МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ – ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ“, или 1,12 одсто гласова – нула одборника, и губитак статуса градске парламентарне странке, први пут у вишестраначком систему. На изборима 2014. листа „ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ – ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА“ је освојила 51.000 гласова, 6,4 одсто, и 9 мандата. ДСС је изгубила готово 42.000 гласова у Београду – односно преко 80 одсто гласова.

На председничким изборима, кандидат ДСС за председника Србије, Александар Поповић, освојио је много бољих 1,77 одсто у Београду, односно 16.186 гласова. Освојио је око 70 одсто гласова више (7.101 глас више) од листе Милоша Јовановића. Размере бродолома на изборима 2018. најбоље приказују резултати ДСС по градским општинама, од 0,41 одсто у Младеновцу, па до 1,93 одсто на Старом граду. Ни у једној од 17 општина Београда Демократска странка Србије није прешла ни 2 одсто, а камоли цензус!

Изјаве и саопштења из ДСС говоре о потпуном одсуству одговорности и разумевања степена пораза. ДСС искључиву кривицу за сопствени пораз види у СНС-у. Председник ДСС је, дан после избора, за лист „Блиц“ изјавио:“ Очекивали смо мало више од броја гласова које смо добили, али сваки почетак је тежак. Није прошло довољно времена да се помовишемо у оваквим медијским околностима. Ипак, лично ћу поставити питање моје одговорности и на следећем састанку у странци тражићу да ми се изгласа поверење “.

О каквом почетку говори председник ДСС? Он већ две године води ДСС. Посебно је питање, на основу чега ће г. Јовановић „тражити да му се изгласа поверење“? На основу „успеха“ на председничким изборима (1,04 одсто), или на изборима у пет општина у децембру – Пећинци, Неготин, Костолац , Мионица и Прешево? На основу пораза на изборима у Севојну, Бору и Аранђеловцу? На основу „успеха“ на градским изборима (1,12 одсто)? Санда Рашковић Ивић – сви знају да је не подносим – је увела ДСС у републички парламент, и у њено време рејтинг ДСС је био између 2 и 3 одсто. Нови председник ДСС има иза себе низ неуспеха.

ШТА РАДИТЕ БРЕ – МАРКО БАСТАЋ
Бивши функционер ДС и бивши службеник једне од Ђиласових компанија, тренутни председник општине Стари град, Марко Бастаћ, је у циљу позиционирања за наредне општинске изборе, одлучио да се кандидује за градске изборе. Група грађана „Шта радите бре – Марко Бастаћ“ је добила 3.604 гласа или 0,44 одсто. У београдским општинама они су добијали од 0,03 одсто у Сопоту па до 6 одсто на Старом граду, и то је једина општина у којој су прешли цензус.

У свим осталим општинама освојили су мање од пола процента! И поред савременог приступа кампањи, човек без својстава и листа без својстава, не могу далеко да догурају. Доживели су фијаско. На наредним локалним изборима они неће прећи цензус ни на Старом граду. И тако ће се завршити политички пут ове бесмислене патуљасте жуте рециклаже. Ова листа ће бити упамћена по комичном обећању о „увођењу омбудсмана за кућне љубимце“.

ЛИБЕРАЛНО ДЕМОКРАТСКА ПАРТИЈА
ЛДП је добила 1.955 гласова или 0,24 одсто. У београдским општинама они су добијали од 0,14 одсто у Барајеву, па до 0,41 одсто на Старом граду, где су једино прешли 0,4 одсто. Чедомир Јовановић је две године закаснио са подмлађивањем партије, тј. листе. Због своје безначајности, питање је да ли ће га Ђилас позвати у своју коалицију 2020? Вероватно да хоће, као украс, и на молбу САД. Ведете ЛДП, Анита Митић и Ђорђо Жујовић, остаће упамћени по томе што су обећали легализацију марихуане.

Ви сами процените ко од политичких чинилаца највише има на уму оно што је Оскар Давичо рекао о Србији:

„Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи, гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију. Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси, ја знам твоја уста шта љубе, шта пију“.

Небојша Бакарец

Извор: standard.rs