Деценијама су о пројекту Велике Албаније упозоравали малобројни. На све је то домаћа либерална квазиелита одговарала са ниподаштавањем „то је теорија завере“ или „па шта и други су имали великонационалне државне пројекте па су пропали“. Данас је јасно да је пројекат Велике Албаније вероватно у завршној фази и да то није тек „параноја српских десничара“.
Да ово није само теза српских „дилетаната десничара“ говоре и изјаве озбиљних српских историчара Тако је наш историчар Миле Бјелајац reкao да је „пројекат подстакнут од турске Порте, на њега ће се наслонити Аустроугарска, а касније и фашистичка Италија и Трећи рајх. Постоје документа у Вашингтону која потврђују да су САД 1940. знале да италијанска пропаганда користи идеју велике Албаније против Југославије“. Већина историчара у региону слаже се да је пројекат велике Албаније у току. То потврђује и наш водећи историчар академик Драгољуб Живојиновић који каже да је „тај процес у току одавно, он није од јуче. За њега је главно да има подршку великих сила. А Албанци данас имају подршку САД, појединих европских и муслиманских земаља. Србија је у тешком положају, а Македонија је најрањивија“.
Но овај пројекат је тема „Платформе за решавање албанског националног питања“ коју је 1998. године усвојила Албанска академија наука и уметности у Тирани. О томе је писао Данијел Игрец у тексту Данијел Игрец: „Данијел Игрец: „Велика Албанија“ – стварност која се дешава“. Интелектуалци су трасирали пут политичарима. Прво су о томе јавно говорили опозиционари и радикалнији алементи код Албанаца „као о свом националном циљу“ да би однедавно предвођени Едијем Рамом то лансирали и њихови лидери и из Албаније и са Косова. Циљ им је био да се тема „Велике Албаније“ и на међународном плану учини легалном и легитимном. После првог таласа благе или некакве критике од стране ЕУ и САД то постаје нешто „сасвим нормално“. Додуше то нико од великих сила не подржава јавно али нико није озбиљно ни реаговао.
Много значајније од „приче о Великој Албанији“ је то што се у реализацији овог пројекта отишло доста далеко. Проглашењем „независности“ Косова, Охридским споразумом у Македонији којим се на терену ова земља дели на албански и македонски део, али и аспирацијама на делове Црне Горе и Грчке се прилично јасно оцртавају контуре Велике Албаније и без цртања мегаломанских мапа. Посете албанских званичника „прешевској долини“ и чињеница да ће у пограничним општинама где Албанци имају већину седети и представници Албаније говори да се њихове аспирације не завршавају простором „независног Косова“. Видно је и голим оком да се и на Косову (које има своју заставу за жутим звездицама) и на другим просторима где су Албанци већина форсира албанска застава. На краји али не и најмање битно је очито и да се Еди Рама од Запада промовише као лидер свих Албанаца те да он настоји да преко њега иду преговори у Македонији о македонско-албанској коалицији („Тиранска платформа“) или да он представља и косовске Албанце у свету. Његов предлог да Албанија и „Косово“ имају једног председника, заједничку спољну политику иде заправо тим правцем.
Наравно косовски Албанци или Шиптари нису спремни тако лако да препусте лидерство Тирани јер се они сматрају најмлађом албанском државом. Додуше пројекат стварања „косовске нације“ за сада нема опипљиве резултате иако велике културолошке и историјске разлике између једних и других није мала те су и присутни отпори „брзом уједињењу“. Поред тога приштинска политичка елита нема интерес да своје позиције жртвује тако лако и при томе су убеђени да су они ако не „пијемонт албанства“ а оно барем равноправни са Албанијом. НАТО удар на Србију и повлачење српске војске са Косова 1999. је омогућио стварање мита о „албанском устанку и војној победи над српским окупатором“ у коме се негује култ хероја ОВК. Све то „немају“ Албанци из Албаније и стога Приштина није склона да се лако приклони Тирани.
Но све ово не спречава Албанце да се интегришу свим сферама те да се испод жита ствара Велика Албанија. У области обавештајног рада постоји координација албанских служби и параслужби које су испреплетене са западним обавештајним структурама и наркокартелима. Друга важна чињеница је да је Албанија у НАТО-у, да је Црна гора са значајном албанском мањином ушла у НАТО, да ће Македонија вероватно по хитном поступку ући у ову војну мегаструктуру. На Косову је велика америчка војна база Бондстил па тамо у „натовској творевини“ и није битно формално чланство. Тешко је нагласити значај Бондстила, не само у сфери војној и безбедносној већ и у политичкој, осим да кажемо да ће он бити главни град Велике Албаније
Тако ће готово сви Албанци бити у једној „армији“ (иста обука и униформе, командни кадар унификован, међусобна сарадња…) је је НАТО одавно престао бити обичан војни савез већ је постао војна и безбедносна мегакорпорација која интегрише и усисава мале војске и ствара „надвојску“. Поред тога НАТО у последње време наступа и са политичко-идеолошком агендом што све заједно Албанцима реално даје осећај да се кроз формалне и неформалне натоинтеграције ствара једна великоалбанска војна сила.
Поред војних и безбедносних интеграција под кишобраном америчких и западних обавештајних служби и НАТО пакта се на терену дешавају и економске интеграције албанског етничког простора у јединствено тржиште. Наиме уговорима пограничних албанских општина о малограничном промету се олакшава бесцарински промет албанских роба, затим договорима албанских тајкуна о међусобном повезивању и на крају кампањом „купујмо албанско“ се заокруђује ова фаза економских интеграција. На том фону је и прошлогодишња изјава Еди Раме да ако се не убрзају евроинтеграције, које Албанци доживљавају као шансу да на „мек“ начин дођу до великоалбанске економске и политичке интеграције, они ће „бити приморани“ на директан начин ујединити тај простор активирањем и формално пројекта Велике Албаније. Ова арогантна изјава упућена Бриселу говори да Рама има подршку Вашингтону али и то како се схватају евроинтеграције у албанским главама.
Поред тога се Албанци и медијски интегришу да би створили јединствено медијско небо. О томе је писао Драган Караџић у тексту „Стварање медијске Велике Албаније“где посебно потенцира значај тајкуна Вели Велије који је још деведесетих отворио прву приватну ТВ у Албанији АЛСАТ која има своје „подружнице“ у Македонији и Косову. Он у тексту каже да је „Одавно осмишљена медијска стратегија Албанаца и то са јединим циљем- стварање великоалбанског медијског простора, настављена је активно на Косову након 2000. године. Као оснивачи медија појављују се политичари – Ветон Суроји оснивач телевизије “Кохависион” и власник листа “Коха Диторе” и Бажет Пацоли власник листа “Лајм”. Заједничка стратегија свих телевизија је емитовање путем сателита како би програми били доступни гледаоцима у свим земљама на Балкану где живе Албанци. У медијској сфери је видљива координација, нарочито око виталних питања и кризних ситуација, већине албанских медија без обзира у којој се држави налазили“. Тако се ствара и медијска интеграција свих простора где живе Албанци што је један од услова за успешне интеграције и у другим сферама. Када се све ово узме у обзир видимо да је пројекат Велика Албанија далеко одмакао од „пројекта“, а то да ли ће и кад то бити и „озваничено“ и није кључно питање.
Бранко Радун
Извор: vidovdan.org
