Председник Србије Александар Вучић у интервјуу за рођендански број Курира говори о положају Србије у међународној заједници, притисцима којима је изложена због питања Косова и Метохије, односима у региону, посебно кад је реч о Хрватској. Вучић открива да ће реконструкције Владе бити, али да је сада приоритет решавање косовског чвора. Најављује повећање од 10 одсто плата у јавном сектору до краја године, говори о односима с председником Турске Ергоданом, које турски медији упоређују са оним које су имали Ататурк и краљ Александар. Потврдио је да ће за десетак дана бити одржано заседање Председништва странке на ком ће упутити јасну поруку свима да премијерка Ана Брнабић има његову пуну подршку.
Путујете у Турску па затим у Русију, где ћете имати сусрете с председницима Ердоганом и Путином. Шта то у овом тренутку значи за Србију?
– За Србију су важни сусрети и с представницима западних земаља. Али ниво разговора и односа које смо постигли с најважнијим земљама света говори о промењеној улози Србије и она је промењена захваљујући јасној, али чврстој политици очувања независности. Независно и суверено доношење одлука довело је дотле да ће ме председник Ердоган дочекати на аеродрому. Нисам лидер велике земље ни неке од најмоћнијих земаља света. И нисам у питању ја, већ поштовање наше земље. Мислим да то нешто говори. Лебане данас после много година почиње да живи, Мали Зворник, Крупањ, Владичин Хан… живе захваљујући турским инвестицијама. Да вам не кажем да је цена говедине увећана 15 одсто у последњих неколико месеци и да се то коначно исплати нашим сточарима због извоза који је бесцарински, а који смо Ергодан и ја уговорили.
Шта то значи?
– Па не морамо више да извозимо у Босну и Херцеговину, већ имамо директно право да то радимо.
То је економски интерес. Шта је с политичким? Да ли Турска може да промени однос према Косову?
– Не мислим да ће било која велика сила лако променити одлуку коју је донела, одлуку о независности Косова, али мислим да ће боље разумети интересе Србије, што је за нас веома важно. За нас није у питању само економски интерес већ и политички. Ако ви мислите да ми као мала земља можемо да опстајемо и постојимо, а да будемо у сукобу са свим моћним земљама света, да не видимо и да не умемо да пребројимо сопствене и туђе снаге као што је било деведесетих и 2008. или 2010. и 2011. пред Међународним судом правде, то значи да смо водили неозбиљну и неодговорну политику. За нас су ти људи у тим земљама од огромног значаја. Ево, упућујем вас да видите какав је дочек Путин имао у Анкари, такав дочек ће имати Србија. То је нешто што говори о томе колико у будућности можемо да будемо значајни уколико будемо доносили паметне и одговорне одлуке и понашали се одговорно према својој земљи.
Да ли таквим гестом Ердоган међународној заједници, али и овом региону шаље поруку да му је Србија стратешки партнер на западном Балкану?
– Нема сумње да је тако. И не заборавите, многи су мислили да ће Ердоган да улаже само у Рашко-полимску област, или Санџак, како га они називају. Али видите, много је више инвестиција и улагања у друге делове Србије. Ергодан и Турска рачунају на целу Србију и то је за нас од изузетног значаја.
А што се тиче посете Путину и присуства на Паради победника у Москви?
– У досадашњој историји Србије, а богами, ако хоћете, и Југославије од 1945. наовамо, некако сам баш ја имао највише сусрета са једним руским, односно совјетским званичником – с Владимиром Владимировичем Путином.
Шта тиме хоћете да кажете?
– То показује динамику наших добрих односа. Показује да и кад је Србији тешко, Русија је ту да јој помогне, али и Србија је ту кад Русији треба помоћ. И без обзира на то колико је Србија мала земља и у светским оквирима не претерано јака, никад није забијала нож у леђа пријатељу. То је нешто што ми се чини да је поштовано. Имаћу велику част и да присуствујем великој паради поводом победе у отаџбинском рату. Иначе, постоји један тренд у свету да се помало прикрије истина о Другом светском рату.
Како то мислите? Запад ће и ове године бојкотовати Параду победника?
– Постоји нешто друго. Обратите, молим вас, пажњу. Да сви говоре о неком окончању рата. Да славимо окончање рата. Ми причамо о победи над највећој пошасти савременог света, какви су били фашизам и нацизам. Ми причамо о величанственој победи који су неки народи, међу којима је српски, платили великим жртвама, руски народ десетинама милиона људи. Српски народ је страдао у Народно-ослободилачком рату десетоструко више него сви други народи с простора бивше Југославије.
Зашто се по вама та слика искривљује?
– Зато што има оних који би желели да се просто о томе мање говори, заташка и да се прича о темама које им више одговарају.
Како објашњавате то да Хрватска и њени званичници извлаче теме које се тичу управо периода Другог светског рата? Кад разговарате са званичницима Немачке, то није тема о којој се говори.
– Изненадићу вас својим одговором. Мислим да сам неко ко би могао данима да говори о страдањима сопствене породице због свега што смо доживели од усташа у Другом светском рату. Али не заборавите, моја породица страдала је и у овом рату кад су 1992. године све куће Вучића у Бугојну спаљене. И пре него што су муслимани заузели Бугојно, Хрвати су нам спалили све куће. Они кажу да је то некаква јединица Вуковарска гарава, да су дошли тамо после пада Вуковара. Ко ће знати шта се ту догодило. Не знам ни сам, знам да су неки Херцеговци дошли, тражили све угледне куће и спалили. Међу првим спалили су кућу Вучића. Тада се нисам бавио политиком, нисам био познат. То је било 1992, у политику сам ушао 1993. године. Без обзира на све то, на трагичну судбину сопствене породице, сматрам да ми и Хрвати имамо другачију, бољу и у некој мери заједничку будућност. Не државу, већ будућност, да неко то не тумачи погрешно.
Спремни сте да опростите?
– Наравно да сам спреман да опростим. Мој посао није да своје личне емоције доживљам поново и да за то користим државу Србију, већ да се понашам рационално и одговорно. Кад погледате територију коју заузимају и Хрватска и Србија и делови БиХ где живе Срби и Хрвати, то је огромна територија, а ужасно нас је мало. И све нас је мање и једних и других. Навешћу вам пример – по попису из 1991. имали сте 761.000 Хрвата у БиХ, по попису из 2013. имали сте 540.000. Реално, имате их нешто више од 340.000. Слично се дешава и нама на територији Србије. Имамо ужасно низак природни прираштај и то је стравичан проблем. Погледајте села и места где Срби живе заједно с Хрватима. Имате све већу блиског православаца и католика, волео то неко у Београду и Загребу или не.
То је позитивна ствар?
– Управо то и говорим. Многи би волели да ја кажем нешто, да опсујем. Као што сте приметили, нисам учествовао у расправама. Нећу да разговарам о питању нацизма и усташког покрета на овим просторима. О томе нема ни разговора ни преговора, о свему осталом можемо да разговарамо.
Да ли то значи да с председницом Хрватске Китаровић нећете разговарати о пребројавању жртава у Јасеновцу користећи савремену форензику, како је рекла.
– Било је ту још нешто горе, а то је да се утврђује шта је било после тога са алузијом на страдале припаднике усташког покрета. За мене и за нашу земљу је боље да то не коментаришем.
Наши односи с Хрватском су у зачараном кругу и поред обећања и вас и представника Хрватске о уздржавању од запаљивих изјава?
– Јесте ли чули иједну моју изјаву?
Вашу не, али чули смо изјаву хрватских, али и наших представника.
– Знате, то је зато што постоје дневнополитички интереси одређених људи.
И наших и њихових?
– Не бих увек наше кривио јер је то увек лако. А не бих ни да кажем да су само они криви, јер за свађу је потребно двоје. Мислим да добро сагледавам и предвиђам будућност, добро сагледам потребе. Срби и Хрвати у будућности биће много ближи него што су то икад били и него што су то данас. Без обзира на дневну политику. На то ће нас натерати нужност, живот и потреба обичних људи.
Рекли сте да нећете да коментаришете, али да ли је умесно да премијер једне државе коментарише певање вицепремијера друге државе?
– Верујем да је и Пленковићу жао због те изјаве. Али нису то изјаве које треба нарочито и посебно замерати јер мислим да је то ишло у прилог Ивици Дачићу.
Кажете да му је та изјава дошла као кец на десет?
– То сте ви рекли, не ја. Не постоји могућност да на такав начин од мене извучете личну увреду на рачун неког хрватског министра.
Добро, а да ли се вама свиђа како пева Ивица Дачић или је пропали шлагер певач, као што то каже Пленковић.
– Дачић је талентован и интелигентан политичар. Он ће у будућности у политици остати дуже него ја.
Сигурни сте да ће остати дуже?
– Сигуран сам. Никад се не умори од дневне политике. Оно што је ситница на којој треба да ради у будућности је више стратешког, а не тактичког, тиме ће имати више успеха и у домаћој и у спољној политици.
Да ли то певање доприноси српској дипломатији?
– Чуо сам ја и многе друге, певање је начин да покажете гостопримство. Тако да је то певање сасвим узгредна ствар.
У оквиру ваше дипломатске офанзиве изјавили сте да ће бити много тешких и важних разговора?
– Немам никакву дипломатску офанзиву, радим свој посао. Најежим се сваки пут кад неко помене дипломатску офанзиву јер су неки наређивали коришћење те синтагме, као и чувена српска дипломатија на стероидима, па нас је то коштало. Године 1999. сломили су нам руку и ногу, а ви морате да наставите борбу. А онда смо имали 2004. и сломили су нам и другу ногу и руку протерујући Србе из енклава, палећи наше цркве и манастире. Изубијали су нас поштено. А 2010. смо сами донели одлуку идиотском политиком коју смо водили. Не постоји могућност да не платите цену за такву политику. Само Срби мисле да је могуће да се не плати цена за погрешну политику. Кад уђете у рат, триста пута размислите можете ли, смете ли, имате ли право да губите људе, мостове и све друге, без обзира на то да ли је кривица на другој страни. А овде је нешто друго, ви сте сами поднели иницијативу којом сте ставили и печат и црвени восак на коверат косовске независности. И при томе сте се све време хвалили тиме, а онда сте били шокирани, а то је била тема једна дан у новинама – пресуда Међународног суда правде. А седам месеци нам је тема била дипломатија на стероидима, док је Јеремић мењао најскупље хотеле и летове на свету. Је ли то била истина? Србима ни данас о томе не сме да се говори. Да ли Срби неће да чују истину? За то се плаћа цена.
А која је цена?
– Цена је да смо ми данас у паклу. У том рингу смо Србији везали руке, још смо и себи запушили уста. Не можемо да дишемо.
Како ће да се разреши тај чвор?
– Веома тешко, у ужасно смо тешкој ситуацији. Кад од света добијемо понуду која ће бити за нијансу боља него до сада, то ће бити успех. А ми ћемо и даље да будемо незадовољни. Зато што Косово свако носи у свом срцу. Бићемо сви незадовољни, али треба да будемо реални колико смо допринели својим поразима. И морамо то добро да разумемо и да разумемо да неће бити срећни ни са једним решењем. И с најбољим могућим решењем о којем можемо да сањамо бићемо незадовољни јер смо нереални и зато што нисмо научили наш народ да схвати у којој смо позицији добили Србију.
А шта је реалност?
– Реалност је да у Ђаковици, Урошевцу, Пећи, Приштини, Клини… немате Срба, да у Призрену имате Срба онолико колико их је везаних за српску цркву. У Гњилану 40-50 породица. То су чињенице.
Шта покушавате да нам кажете – шта ће нам територија кад немамо људе?
– Па ми тамо не контролишемо ни територију. Морамо да разумемо какво је стање. Нећу да причам о свим неправдама које нам је свет нанео, зато што хоћу да разговарам с нашим народом. Нећу да разговарам о свим двоструким стандардима и лажима које су нам из света долазиле и које нам и данас долазе. Да за Албанце важи све оно што за Србе не важи. И то је све тачно. Нажалост, лоша слика о Србима у свету још један је од резултата наше лоше политике и 2004. и 2008. и посебно оно што ничим није изнуђено сем ароганцијом и бахатошћу. Те 1999. били смо поражени од најмоћнијих сила света, али чиме смо били натерани 2010. и 2011? Зашто сам све ово рекао? Зашто ме турски председник прима на овакав начин. У турским медијима говори се о односима између Ердогана и мене као оним између Ататурка и краља Александра, када су ти односи били најбољи. Пуне су им новине тих паралела. И сада ја вас питам што то нисмо имали пре десет година?
Шта ви радите сада што нису радили Борис Тадић или Војислав Коштуница…
– Имамо рационалну политику. Штитим независну политику Србију.
А они нису?
– Сами размислите.
Јесте ли ви о томе разговарали са Борисом Тадићем?
– Причали смо. Говорио је да су неки други из његове странке криви, попут Јеремића. Није то нека велика тајна.
Вук Јеремић говори да је Тадић из фотеље гледао одлуку Међународног суда правде.
– Нећу да критикујем ни једног ни другог. Само вам кажем како је међународна заједница лукаво поступила. Чекали су 2008. годину, прави моменат. Била је политика „стандарди пре статуса“. А онда се догодило „идемо на статус пре стандарда“. Зашто? Зато што је њима тако одговарало и зато што су видели да је Србија слаба, подељена на два дела, део власти припадао је Коштуници, део Борису Тадићу, који се морили, свађали и тукли међусобно, онда је међународна заједница стала на Тадићеву страну – немој да се мешаш око Косова, ти остајеш на власти. Данас је Србија снажнија и јача.
Рекли сте за Гардијан да ће за шест месеци до годину дана бити потписан правно обавезујући споразум.
– Надам се. Мислим да је политика хватања укоштац једина политика. У томе је разлика. Године 2014. имали смо најстрашније поплаве, уништен и урушен енергетски сектор. У најтежим условима, када је било јасно да ћемо имати негативни раст БДП. У тим тренуцима доносимо одлуку да идемо са новим законом о раду, смањујемо плате и пензије. Ко нормалан би смањивао плате и пензије осим оног ко размишља о будућности своје земље, а не политичком рејтингу. Не доносите те одлуке зато што мрзите свој народ, већ зато што га волите. И зато вам данас кажем, ове године очекујемо још једно повећање плата у јавном сектору од десет одсто до краја године. То значи да ће полицајци и војници имати повећање од 20 одсто, здравствени радници такође 20 одсто више него пре тог смањења. Па како сте до тога дошли ако и даље имате суфицит у буџету. Па радом! Е тако вам је и са Косовом. Ми, дакле, већ 2008. имамо независно Косово. Сами стављамо печат и восак на независност КиМ 2011. И правимо се да се ништа није догодило? Ми смо сада снажнијом политиком успели да се изборимо да се вратимо на терен који је био закључан за нас. Није био затворен, већ закључан.
Јесмо ли га откључали?
– Негде смо у терену. Позиција нам је врло лоша. Резултат на семафору је лош. Али смо на терену, вратили смо се некако.
Да ли је довољно тих шест месеци или годину дана да поправимо позицију?
– Ма није. Није. И неће бити знатно поправљена. Али оно мало што имамо, оно мало парче као у америчком фудбалу, то мало парче терена које држимо да задржимо за себе. Да просто имамо нешто чиме бисмо гарантовали безбедност и сигурност Србима на КиМ, да бринемо о државно-правним интересима Србије, што многи заборављају да кажу јер се увек додворавају странцима.
Шта значи то државно-правни интереси Србије? Да ли то значи да не дамо Косову столицу у УН?
– Па то шта значи, то је питање. Постоје разне варијанте. Да видимо шта је то што ће Србија и Срби да добију. То је ствар разговора.
Шта је оно што би за вас било прихватљиво?
– О томе не желим да говорим јавно, јер онда не бих преговарао ни са ким. Мислио сам да говорим, јер се тога не стидим, и то бих лако објаснио српском народу и свако паметан и нормалан би то добро разумео, али не могу да излазим са тим зато што бих тиме ослабио међународно-правну позицију Србије пред разговоре и преговоре. И то људи треба да разумеју.
А зашто мислите да људи то не разумеју?
– Постоји код свих нас један лицемеран однос. То вам је попут приче дошли су гости у кафану, напили се, најели, дошли други гости, поразбијали све по кафани, дошли трећи и направили још неку штету, а онда ушао неко четврти ни крив ни дужан пред поноћ, наручио да нешто попије и онда му стигао рачун и фактура за све пијанце и разбојнике који су били пре њега. И шта да радите, морате да платите. А боље је да тај рачун платите него да себе доводите у ситуацију да будете у затвору, да будете изловани од међународне заједнице и, оно што је Душко Ковачевић прецизно рекао – Србија себи не сме и не може да дозволи било какав ратни сукоб. Дакле, ми морамо да урадимо све да било какав сукоб избегнемо, апсолутно све. Јер Србија то не би преживела.
Али зар није довољно из искуства деведесетих да ми ту реч више не помињемо? А ми је стално помињемо.
– Ја је не помињем никада сем по питању потребе да се то по сваку цену избегне. И увек говорим о миру и стабилности на сваком месту и на сваком кораку. Када је реч о решењу за Косово, надам се решењу. Знам, какво год решење да буде, то је мој крај у политици.
Како мислите да је крај? Када се буде нешто потписало, или шта?
– Срби су такви. Срби ми никада неће опростити своју бољу будућност и мир. Дакле, у Србији се славе само порази и ратови.
Зашто мислите да неће да вам опросте?
– Зато што знам Србе. Ево већ вам трећи пут говорим да сам ја човек који је показао да најбоље познаје Србе. Мислим да то нико није показао као ја. А ког смо ми то славили ко нам је обезбедио и сачувао мир? А ког смо то славили ко нам је обезбедио музеје, позоришта… Ево, отворићу 28. јуна и Народни музеј, између осталог. Ког смо ми то поштовали? Не, поштовали смо само оне који су били ратне војсковође и никога више. Сасвим сам сигуран да за било какву одлуку о Косову нећу имати ни разумевања нити већинску подршку нашег народа, али сигуран сам да ћу за то имати другачије сагледавање у будућности и другачије сагледавање кроз историју – моје улоге и онога што је могло и требало да се уради. И ако мислите да сам спреман сутра да им кажем: „Ево вам независно Косово низашта“, нисам спреман.
А „ево вам независно Косово за нешто“?
– Е, па да видимо шта је у питању, да видимо колико је то и да видимо и територијално и у погледу свега другог.
Да се вратимо на унутрашњу политику… Пре три дана се десио сукоб на седници Владе између министра Ненада Поповића, премијерке, министарки… Шта се ту десило?
– Ана Брнабић има моју недвосмислену подршку. Не постоје безгрешни људи, први ја нисам, напротив, безброј пута сам грешио. Али је важно да се људи боре и да раде. Ана се бори и ради и Ана има моју пуну подршку, и то ће бити мој став у будућности.
А шта је са осталима?
– Рекао сам вам све врло јасно.
Је л‘ вам нудила оставку?
– Не могу ја да кажем то на такав начин. Ана ми је рекла да јој је то био најтежи дан, да јој је дошло да каже овако и онако, ја сам јој рекао да тако нешто не долази у обзир и такве ствари нећу више да чујем, јер бих ја требало онда сваки дан да плачем над својом судбином и да кукам… Седи и ради, и то је то.
Испада да се премијерка слабо носи са таквим проблемима. Да ли је по вама то стварно толико крупан проблем да због твита настане таква атмосфера у Влади?
– Да вам кажем нешто, то показује да то нема везе са тим твитом.
Која је онда ваша порука, пре свега министаркама из СНС Зорани Михајловић и Јадранки Јоксимовић?
– Моја порука биће свима недвосмислена на заседању Председништва странке које ће бити организовано у наредних десетак дана.
И биће поруке?
– Биће јасна порука – Ана Брнабић има моју подршку и немам никакав проблем са тим, ако вам се то не свиђа. Коме се не свиђа, у странци можете да донесете какву год хоћете одлуку.
Је л‘ то значи да ће ипак бити реконструкције?
– Реконструкције ће бити свакако, али тек пошто будемо видели како се одвијају ствари око Косова.
Имали смо и градске изборе и као да су сви и заборавили на то… Још немамо градоначелника. Помињу се ту већ нека имена, па и то да Синиша Мали можда иде у Владу…
– Мислим да Синиша Мали неће бити градоначелник, баш као што сам и рекао раније.
Мислите или сте уверени?
– Па ја мислим, а надлежни страначки органи ће одлучити. И Синиша зна шта ја мислим и зна да неће бити градоначелник.
Добро, једног смо, грубо речено, елиминисали. Помиње се и Ирена Вујовић?
– Па ја знам да је вама за новине занимљиво, али ја сам председник Србије и сувише сам озбиљан човек да бих у таквим лицитацијама учествовао. Добићете одговор у наредних двадесетак дана.
Зашто да не буде жена, то би било у реду.
– Најважније да је неко ко је способан, а невезано за то да ли је жена или мушкарац.
Права комбинација је способна жена. Је л‘ тако?
– Свакако да је Ирена способна жена.
Истрага о убиству Оливера Ивановића очигледно никуда не иде. Какве информације ви имате? Видели смо и изјаву Харадинаја, он сад пребацује лоптицу на нас.
– Не, не пребацује. Не, они су хтели да кажу нешто друго – немају ниједан траг, покушавали су да кажу да су то сасвим сигурно урадили Срби, а нису нашли ни један једини доказ, као што видите. Иначе би похапсили све Србе што их има на северу КиМ.
А да ли ми имамо нешто?
– Ми имамо различитих чудних индиција и препустићу то нашим надлежним органима. Али увек је најважније, кад се догоди неки злочин, поћи од мотива.
Шта је овде мотив?
– Па моје питање је – шта је могло да буде мотив? Тешко да ћете доћи до било каквог значајнијег мотива, па да кажете да су убиство починили Срби. И хистерија коју су поједини Срби покренули, уз подршку неких амбасада, да иза убиства сигурно стоје Срби, од почетка нам је јасно говорила да су ту у питању веома чудне ствари.
Хоћете да кажете да су људи из одређених амбасада пласирали информације преко неких наших људи?
– Подразумева се, и то све време раде. То није тајна.
Па то значи да умешаност у тај злочин могу да имају и неки страни фактори?
– Ја не тврдим да су умешани у злочин, али тврдим да имају више сазнања него што би им одговарало да то кажу.
Мислите ли да ће да се сазна истина?
– Мислим да се увек сазна. Индикативно је да су нам, када смо тражили сателитске снимке, рекли да је био магловит дан, прекривен облацима. Нисмо добили снимке да то проверимо. Јер све бисмо тим снимцима утврдили.
Сателитским снимком би се разрешило убиство?
– На сателитском снимку се све види – где се налазе лица која су спаљивала аутомобил, у ком смеру су побегли… И смешно је да не можете да преко снимака видите. А и да баш у том тренутку наводно камере нису радиле, а радиле су. И хиљаде неких других ствари које су биле чудне… Све нам је било чудно од самог почетка, наше службе имају различитих индиција, трагају за доказима. И сигуран да је то нешто што не може довека да буде неоткривено. А и људима хоћу да кажем да је све, од самог увиђаја, и то по директном налогу странаца, било у рукама Албанаца. Од почетка до краја.
Небојша Стефановић вас је издао да волите да шмугнете обезбеђењу и да возите ауто.
– Истина је.
Па зашто то радите? Јесте ли свесни да може да буде опасно?
– Немам ја проблем са тим колико може да буде опасно. Када сам био са сином на једној утакмици у иностранству, пришли су момци из Сплита и Загреба, који су хтели прво нешто да добаце, а онда су рекли: „А је л‘ ти телохранитељ наоружан?“ Ја сам рекао: „Нема телохранитеља, ово је мој син. Шта хоћете од нас?“
Кад је то било?
– Сад, пре три дана на утакмици Рома-Ливерпул. Син ме замолио да идемо и били смо тамо. Рекао сам тим момцима: „Е, ово ми је син, немојте да бринете, немамо никакво оружје.“ Они су онда рекли: „Свака ти част, имаш петљу већу него сви други овамо!“
Јесу ли то неки клинци?
– Нису, мислим да су били навијачи из Сплита и Загреба. Нема везе што су били троструко бројнији, ништа им није падало на памет, иако видим да су стигли са негативним предрасудама у првом тренутку. Да вам нешто кажем, ја сам обичан и нормалан човек и једва чекам време када нећу да имам обезбеђење и када ћу све оне који ми данас прете и говоре: „Како ћете да изађете?“ смети да погледам у лице и да кажем да нисам украо ни један једини динар и да им у лице кажем да је Србија место у које долази боља будућност. А то ће се догодити свакако.
Разговарале Сандра Малишић и Јелена Велиновић
Извор: kurir.rs
