Као један од потомака Срба граничара и житељмладе Славеносербије, вешт ратник и хусар, дипломата, црквени великодостојник, Симеон Зорић је допринео успону Руског царства. Стекавши чин генерала, остао је вечно запамћен као неустрашиви царски официр који је много тога губио у периодима када звекет оружја утихне.
Рођен је у потиском граничарском шанцу у Бачкој, 1. септембра на дан Светог Симеона Столпника, у сељачкој српској породици са војничком граничарском традицијом. Отац му је био Гаврило Неранџић, а мајка Стефанија, кћер Јована Зорића. Имао је свега 11 година када се 1. маја 1754. године уписао у српски хусарски пук у Славеносербији.
Његов славни деда и ктитор, Максим Зорић, који је опеван у песми Тиса се мути, није имао директно потомство сем ћерке Јулијане, тако да је Симеон уписан у школу као Зорић ратничког кова, а његов рођени брат Давид као Неранџић. Прво ратно искуство стекао је са 17 година учествујући у Седмогодишњем рату када је и први пут заробљен у тешким борбама против Пруса. Био је страшно храбар, али пуки сиромах без кошуље испод униформе. Те 1760. године 16. децембра примио је официрски чин корнета, а истог дана произведен је у потпоручника. Млади Симеон Гаврилович Зорич потом учествује у руској војној интервенцији у Пољској, када су се сељаци побунили због увођења крепосног права у Русији.
Симеон Неранџић Зорић
У руско-турски рат креће у чину секунд-мајора са 25 година, под командом генерала Фон Штофена. Његова храброст и војничка способност показала се у одбрани руских положаја на реци Пруту, тако да захваљујући извештајима ратног команданта грофа Румјанцова, он је заинтригирао и само царицу Катарину II. Успех су наравно пронели Срби чак до Зорићевог заваичаја, у аустријској војној граници, где су му певане десетерачке песме. Песн о храброти Симеона Зоричасадржи епски уобличене описе боја код Рјабе Могиле, јунаковог пада у турско ропство и, у завршном делу, дарова којима је Катарина II у јесен 1777. године наградила храброг Србина. Али како је рат ишао на руку Турака, Симеон је 3. јула 1770. године са српским хусарским пуком и посадом успео да порази и одбије турске трупе код Рјабе Могиле.
Пошто је водио јуришне јединице, био је рањен два пута копљем и једном сабљом. Када је излетео сам против 12 јаничара, био је оборен у рвању и заробљен. Толико је био борбен, да су га Турци морали конопцима вући по земљи. Турци, који су се морали повући после пораза, заточили су га у Једу кулу у Цариграду, где је дочекао крај рата и који месец више до коначне размене. Због своје славе коју је стекао међу војницима и поштовања међу официрима 1775. године у Петрограду, царица Катарина га је лично одликовала тек установљеним орденом Светог Георгија IV степена, те је тако постао ађутант кнезу Григорију Потемкину, другој најважнијој личности читава Русије.
О Србима у Новоросији
Потпуковник Зорић није ни слутио зашто га је кнез као ађутанта увео на двор. Потемкинови ривали, фелдмаршал Румјанцов и тадашњи царичин љубавник Завадски радили су плански да га истерају са двора. Тада је Потемкин започео незаустављиво приближавање српског ратника царици Катарини. Током 1777. године Симеон аванзује у чин пуковника и личног царичиног ађутанта, а убрзо добија чин генерала, да би крајем лета ушао у двор и царичине одаје.
Царица је потпуно била опчињена генералом Зорићем и на дан крунисања 22. септембра поклонила му је дијамантски прстен, звезду украшену брилијантима, сабљу и перјаницу, па затим земљу у Сесвегену, у Лифландији, вредну 200 000 рубаља и дворац у Петрограду. Примио је Малтешки орден Светог Јована, а пољски краљ Станислав Август одликовао га је Орденом Светог Станислава и Орденом белог орла.
Генерал Симеон Гаврилович Зорич умро је 6. новембра 1799. године и његов презадужени посед наследио је његов брат Давид Гаврилович Неранџич, а после његове смрти наследио га је сестрић Симеон Павлович Чарнојевич. Он је преминуо без наследника 1821. године, па је спахилук распродат. Спомени на Зорича у делима Доситеја Обрадовића показују да је глас о родољубивом Србину прешао границе Руског царства.
Када је у Лајпцигу 1783. године штампао први део Живота и прикљученија, Доситеј је искористио згодну прилику да по шкловским трговцима, који су враћали са лајпцишког сајма, пошаље господару Шклова четири примерка свога дела. Осим Доситеја, сећање на њега сачували су у својим аутобиографским и мемоарским списима Александар Семјонович Пишчевич, Герасим Зелић и Сава Текелија. На посебан начин, у стиховима објављеним у Бечу и Будиму, учинио је то и Алексије Везилић. Син много познатијег царског официра и мемоаристе Симеона Пишчевића, у свом животопису први пут помиње град на Дњепру, сећајући се ране младости и очеве намере да га 1782. године пошаље у шкловску кадетску школу. Поменувши на том месту оснивача школе, описао га је као веома сујетног човека.
Млади Александар Пишчевић обрео се у Шклову наредне године, када је, ступивши у војну службу, на путовању у свој походни пук, посетио Симеона Гавриловича, кога су тада, како казује, обожавали сви Срби.Добивши почетком 1778. године државни посед у Могиљевској губернији, град Школов на Дњепру са 1600 душа и поседе у Псковској губернији, сујетни кнез Потемкин био је отворено узнемирен царичиним милосрђем према Симеону. Осетивши да му се кује некаква завера, Симеон је пред царицом изазвао Потемкина на двобој, али је он то одбио. Убрзо под притиском аристократског друштва Симеон бива удаљен са двора, након чега одлази накратко у Париз док није добио на управу град Шклов.
Генерал је тамо отворио школу за децу сиромашних провинцијских племића, међу којима је први питомац био његов рођак Василије Рајковић. То је све прерасло у озбиљну кадетску школу са 300 ученика на години. Шклов је постао надалеко познат замак по свом богатству налик на онај у Петрограду, само што су генерала окруживали рођаци и остали Срби којима је доста помагао. Због свог новог успона, царица Катарина и аустријски цар Јосиф II били су сјајно угошћени на Симеоновом двору.
Али нове тешкоће су долазиле са растом апетита његовог брата Давида Неранџића, који је желео да се што пре Русија укључи у ослобађање Србије, са појавом браће Марка и Ханибала Зановића, пореклом из Паштровића, који су били коцкари и преваранти.
Симеон је пензионисан 25. јуна 1785. године, што му је дало много више времена да се посвети својој задужбини, кадетској школи, и помоћи Србима у Русији и Аустрији. Тако је из Лајпцига довео и Емануела Јанковића, аутора запажене расправе о испаравању воде и кише, да му буде професор физике.
Аутор: Урош Папеш
Извор: Сербум
