Ма колико мислили да се геополитичка гибања у свету не тичу нас као индивидуа и као припадника мале нације, ваља подсетити да су интензивна глобализација и универзализација вредности довели до тога да данас глобални процеси утичу чак и на наше обичне животе. Може ли свет бити стабилан ако њиме управља тиранија лажи и сиромашења да би мала група живела привилеговано на рачун свих осталих људи и држава?
Актуелни контекст геополитике одвија се предоминантно на обрисима поделе између тзв. европоцентризма са супремацијом САД и евроазијског развоја са мултиполарнијим односом снага (уз САД, економски Кина и војно Русија). У том контексту требало би посматрати заплете на кључним линијама конфронтације, које обухватају Украјину, Сирију, Русију-САД/НАТО, Турску-НАТО, Северну Кореју, Иран, Кину-Индију, Кину-САД. Односи у оквиру најмање прва четири поменута заплета ће преко централноевропских процеса, Медитерана и Црног мора директно утицати и на развој ситуације на простору Западног Балкана, дакле и у „малој“ Србији.
Светска „шаховска табла“ тренутно се чини анархичном. Могу се, међутим, препознати два основна правца деловања, један мировни, а други ратни. У мировни правац могу се сврстати настојање Русије да се конфликти решавају у оквиру међународних правила и механизма УН, најаве председника САД о преговорима са Северном Корејом, о повлачењу оружаних снага из Сирије и о састанку са председником Русије, затим напори Кине да Северна Кореја прихвати идеју преговора о денуклеаризацији… У ратном смеру воде организоване кампање демонизације Русије, као и за промену власти у Сирији, наоружавање Украјине, балтичких држава и терористичких група, покушаји дестабилизације држава у геостратешки битним регионима…
ЛАЖНЕ ВЕСТИ
Утисак је да председници САД, Кине и Русије, настоје да очувају мировни правац, али да опструкцију настојања у том правцу врши неолиберална глобалистичка елита. Ова номенклатура, забарикадирана у оквиру „власти у сенци“ и „дубоке државе“ англо-либералног света, не показује ни најмању вољу да уважи неодрживост поретка који намећу и одустане од распиривања сукоба. У условима информационог доба, најкоришћенија техника борбе постала је медијска психо-политика. Њу одликује кодиран речник, препун фраза и кованица, често у раскораку са стварношћу коју живимо.
Испоставило се да ова политичка техника користи нешто што је названо „лажне вести“. Та кованица, спорна са становишта слободе изражавања и одговорности за јавну реч, први пут је употребљена у септембру 2016. на проклинтоновским медијима када је идентификована група од 140 фиктивних информативних сајтова, у Велесу (Македонија), са којих су од јуна те године (пре почетка изборне трке) емитоване измишљене приче, које су привлачиле велике посете и рекламе на Фејсбуку. Почетком децембра 2016. Хилари Клинтон, разобличена као лопов, лажов и део „власти у сенци“, покушала је да спинује све што се сазнало, и у том контексту поменула је „епидемију злонамерних лажних вести и пропаганде која је преплавила друштвене медије током године“. Она је ненамерно отворила шири проблем. Више од годину дана након тога сведоци смо да су лажне вести преко водећих глобалних медија и квазинаучних кругова метод деловања неолибералних глобалиста, чији је фаворит била управо Хилари Клинтон.
Свет друге деценије 21. века збуњујуе обичног човека. Сви видимо да неолибеални глобалисти лажу и своје лажи намећу преко глобалних и мреже локалних медија, а да се не стиде кад су ухваћени већ лажу даље и још више, објашњавају своје конструкције сопственим иницијалним лажима. У том свету глобално информисање је постало упориште „лажних вести“ (ако се уопште могу назвати вести) и наратива са јасном функцијом – да спрече сваку клицу разума и отпора. Живимо, једноставно речено, у представи по сценарију и режији моћних управљача информативним простором и њихових патрона у финансијској олигархији. У тој представи политичари постају интересни наратори, који су добри док су корисни (идиоти) и омогућавају фасаду за игре и планове у позадини.
Модел те представе може се представити на политички коректан, али, нажалост, већини досадан начин, или на политички некоректан, али начин познатљив вредносном координатном систему обичног човека.
ВРШЉАЊЕ ЏОРЏА СОРОША
Како практично функционише представа која маскира војно ширење неолиберала? Ово се може на политички коректан начин приказати на примеру држава у нашем окружењу током текуће деценије. Циљ је, као што данас знамо, био да се државе поморске фасаде увуку у НАТО. Средство је био пропагандни механизам Џорџа Сороша, а као водеће снаге у тим државама наметнути су „левичари“ са више или мање сумњивим биографијама. Параван је наратив о европском и евроатлантском путу, развоју, правној држави, мултикултуралности, реформама и сличним трицама, којима се прикрива да интеграцијама не смета то што се ради о дубоко криминализованим срединама, светски познатим по кријумчарењу наркотика.
У електронској поруци из 2011. године Џорџ Сорош је државној секретарки Хилари Клинтон сугерисао акцију у Албанији: „САД и ЕУ морају да раде у потпуности усаглашено, али, имајући у виду европске аспирације Албаније, ЕУ мора да преузме вођство. Зато предлажем именовање посредника као што је Карл Билт. Марти Ахтисари или Мирослав Лајчак, који имају јаке везе са Балканом. Моја фондација у Тирани пажљиво прати ситуацију и може пружити независну анализу кризе.“
Према документу који је, према закону о јавном информисању, добила невладина организација Судски посматрач (Judicial Watch) у периоду од 2012. до 2016. године, Државни секретаријат САД и Агенција за међународни развој (USAID) потрошили су су скоро девет милиона долара на политичке операције у Албанији у координацији са Сорошевом Фондацијом за отворено друштво.
USAID је финансирала кампању у циљу реформе правосудног система 2016. године (да подржи социјалистичку владу у Албанији). У саопштењу Judicial Watch-а наводи се да је „Сорошeва операција помогла државним службама да разматрају пријаве за грантове… Амбасада САД у Тирани ‘спонзорисала’ је истраживање са Фондацијом отворено друштво како би се утврдили ‘знање, подршка и очекивања Албанаца о реформи правосуђа“. Новац пореских обвезника САД завршио је уз подршку Сороша код левичарских снага у неколико источноевропских земаља укључујући и Македонију. USAID је Фондацији отворено друштво Македонија и другим са Сорошем повезаним организацијама у региону дала скоро 15 милиона долара. Од 2012. до 2016. године USAID је Фондацији дала готово пет милиона долара за Пројекат цивилног друштва, који „има за циљ да оснажи македонске грађане да траже одговорну власт“. Веб страница USAID повезана је на www.soros.org.mk и описује да је пројекат између осталог обучавао стотине младих Македонаца „у омладинском активизму и коришћењу нових медијских инструмената“.
Поред наведеног, према изјави Државног секретаријата законодавцима, USAID је финансирао и пројекат грађанског ангажмана у партнерству са четири организације, укључујући Фондацију отворено друштво. Верује се да је цена око 9,5 милиона долара. Слични напори у Мађарској су почетком 2017. године изазвали премијера Виктора Орбана да јавно изрази забринутост због тога што је Сорош умешан у унутрашњу политичку борбу у тој земљи.
НАНЕТИ ОДСУДНИ УДАРАЦ ЗЛУ
Актуелни глобални геополитички сукоби могу се представити и појмовно одређеније. Почев од наводно отрованоог Сергеја Скрипала. Ко може да поверује да би било која држава убила шпијуна кога је разменила? Која би држава са њом више икада обавила такву размену? Све то није сметало британској премијерки да пласира причу и њеним државним секретарима Џонсону и Вилијамсону да бестидно лажу и хистеришу, ни медијима да покрену хајку против Русије без икаквог доказа. Такође, данас, када је откривено да су неолиберални глобалисти и Обама организовали, финансирали и подржавали омиљене џихадисте на Блиском истоку, јасно је да није било аргумената за отпочињање девастацију државе и народа у Либији или Сирији. Једина сврха свих тих операција јесте да се мобилишу ресурси и унапређује глобална контрола.
У међувремену, високотехнолошки системи се гомилају у Европи и Азији и распламсава се раскол између САД и Русије и САД и Кине. Први корак ка успостављању, чини се, био би мир у Сирији. Зашто би, како нас убеђује Нимрата Хејли, коју је Трампова администрација поставила за амбасадора у УН, сиријска армија или Русија употребиле хемијски гас у Думи (источна Гута) кад је терористичка група Џаеш ал Шам прихватила повлачење, а председник Трамп најавио повлачење америчких трупа из те државе? Упркос томе, шири се наратив који би да од западне алијансе начини авијацију терориста. Коме се обраћа Државни секретаријат кад позива Русију да обустави подршку легалној и легитимној влади Сирије? Лудачка спољна политика је приписивана Хилари Клинтон, али зашто се наставља? Ради се очито о људима који су застранили и више не разликују стварност од виртуелне реалности коју креирају и намећу. Они једноставно одбијају да виде да САД немају армију способну да оперативно делује, те би напад на Сирију ојачао терористе, што су настојали да учине током протекле деценије, али би и САД увуклао у муљ, као што би напад на Северну Кореју или Иран потпуно разорио тај мехур а затим и европске прирепке, предвођене Терезом Меј и Емануелом Макроном.
Поента свега је у поретку лажи, бесрамности и спремности да се све уради за личну корист. Неолиберални глобализам је неморал промовисао у вредност, а користољубље у разлог постојања. Суочен са нападом силе без емоција и морала, лик из Толкинове трилогије Господар прстенова краљ Теоден се пита: „Како се човек може супротставити тако безумном злу?“ Заиста, неолиберални глобалисти хоће све, да контролишу свест, паре, ко ће се развијати, ко ће ратовати, ко ће живети у луксузу, а ко умирати од глади. За њих су идеали права и правде прихватљиви само ако су им корисни. Лажне вести, лажни научници, лажни новинари и мноштво корисних идиота, сви су у функцији пропаганде која би од свих нас требало да направи дрвеће, живе само колико је потребно да будемо корисни (плаћамо порез), а по могућности да не дочекамо пензију. Њихов део услуге глобалистичком естаблишменту је да потпуно избезуме јавност, да се не јави отпор безумљу.
Бомбардовање лажима је толико узнапредовало да је далеко превазишло продају цигле у лепом омоту. Супротставити се организовано је немогуће јер је политички процес толико монополисан да је лакше наћи финансијере за државни удар него за промоцију идеје. Остаје, нажалост, индивидуални чин. Чему љубазност према зликовцима, хуљама и њиховим чаушима, који сваком човеку желе све најгоре? Која је држава имала користи од њихове наклоности дуже од пар година? Избор пред нама није велики. Можемо се правити да неће да нам отму Косово и Метохију и да после тога неће доћи на ред Војводина, Санџак, источна Србија. Али, на нашу жалост, хоће. Можемо да се надамо, али нада је у политици озбиљана грешка. Треба се запитати, да парафразирам председника Русије, шта ће нам свет ако у њему нема места за Србију и сваког од нас? Као жртве које су искусиле методе неолибералног глобализма, ми не смемо да ћутимо о злу у позадини лажи. Само тако ћемо очувати капацитет да опстанемо и можда доћи у прилику да нанесемо одсудни ударац Злу пре него што нас сатре.
Мирослав Стевановић
Извор: standard.rs
