Пре тачно 100 година први пут је нека спортска селекција наступила под именом Србија. И победила! Прочитајте причу о првим српским рагбистима.

Фото: UK in Serbia/Twitter
Фото: UK in Serbia/Twitter

Школа „Џорџ Хериот“ из Единбурга, са традицијом дугом 350 година, пре две године обележила је 100 година од доласка „Српских Хериотерса“ у ту школу.

Ко су „Српски Хериотерси“? На сајту школе о њима има много података. Теск посвећен њима насловљен је овако:

Реч је о деци из Србије који су, бежећи од рата и ужаса, били у тој школи и потом су формирали рагби тим, и то само неколико месеци по доласку у Шкотску, иако никада пре нису ни чули за рагби!

„Рагби легенде – Српски Хериоритерси“, наслов је великог чланка у „Тајмсу“ који је посвећен овој групи Срба.

Дошли су у Шкотску као избеглице из ратног подручја. Били су исцрпљени, гладни, у веома тешком здравственом стању. Пешице су прелазили планине Албаније, потом Црне Горе, да би се потом, уз помоћ савезника, преко Јадранског мора и даље, докопали Шкотске. Били су у мањој групи деце која су преживела. У том походу ка спасу, ка животу, око 8.000 српских дечака умрло је од глади, исцрпљености, хладноће…

Странци који су их пратили на путу ка Шкотској записивали су: „Лица су им била потпуно бела, носеви црвени… Јели су све што им се нашло под руком – црвљиво воће, остатке хране коју је неко бацио… све“.

У школи „Џорџ Хериот“ у Единбургу, у коју су дошли августа 1916. године, 27 дечака је од „живих лешева“, од групе трауматизоване деце, „претворено“ у спортске легенде који су постали познати у целој Шкотској (и шире) по таленту за рагби.

Дечаци, старости између 12 и 17 година, основали су 1918. године први српски рагби тим и одиграли су прву међународну утакмицу за Србију. Играли су на легендарном „Марифилд“ стадиону у Единбургу пред 8.000 људи против Бритиш Доминионса и победили!

О дечацима је бринула школа, али и добри људи Единбурга. Када су дошли у Шкотску први пут су сазнали да постоји нешто што се зове рагби, да не причамо о томе да нису знали ни реч енглеског језика.

Али, сви су показали велики таленат за рагби, поготово тројица који су врло брзо ушли у цењени школски рагби тим. Потом су основали српски тим. По завршетку Првог српског рата донели су рагби у Србију и основали први рагби клуб у својој земљи.

Према историчарки Луис Милер, која се бавила судбином ових српских дечака/момака, ово је била једна од најромантичнијих прича о победи аутсајдера.

„На путу до Шкотске преживели су прави хорор. Кренули су зиме 1915. године, а многи њихови земљаци, Срби, на десетине хиљада њих је убијено или умрло. Када су дошли били су у ужасном стању. Зато то што су постали рагби играчи који месец по доласку у Шкотску чини целу ову причу невероватном! За само неколико месеци су се психички и физички опоравили и заиграли рагби за који никада пре тога нису чули!“, рекла је Муис Милер за „Тајмс“.

Априла 1918. године, ови момци су одиграли прву утакмицу, хуманитарног карактера, против момака из Единбурга, који су одавно тренирали рагби. Српски момци су били у дресовима у бојама српске заставе и са српским грбом. Сматра се да је то прва међународна утакмица једног српског рагби тима.

Иако је српски тим био потпуни аутсајдер, победио је 8:3!

Један од најбољих играча био је Тома Томић из Лесковца.

„Момци су играли за своју земљу, тако су се понашали. Био је то велики меч, а британски момци су силно желели да играју баш против тих чувених Срба из ‘Хериотса'“, додала је историчарка.

По завршетку рата, момци су се вратили у Србију. Поједини су долазили у Единбург више пута, а за себе су говорили и да су и Срби и Шкоти, не заборављајући шта је Шкотска урадила за њих.

Димитрије Дулкановић, кога су у школи звали „летеће крило“, био је оснивач првог рагби клуба у Београду. Преминуо је 1995. године у 95. години. Сахранили су га са краватом школе коју је похађао у Шкотској.

Више пута је долазио у Единбург и посећивао школу „Џорџ Хериотс“ и причао је како су и он и остали дечаци из Србије ту доживели „најбоље дане свог живота“.

„Никада нисмо, нити ћемо док живимо, заборавити гостољубивост и пријатељство свих људи у Единбургу, Шкотској. Рат нас је учинио бескућницима, сирочадима и зато смо до гроба захвални Шкотској и Шкотима“, говорио је Дулкановић.

Српски Хериотерси су били: Ђорђе Алексић, Петар Деретић, Данило Ђокић, Милан Ђурић, Димитрије Дулкановић, Станко Илић, Живко Илић, Живојин Ковачевић, Гаврило Лазовић, Милорад Малетић, Светомир Марјановић, Миодраг Мартић, Петар Милисављевић, Божидар Молеровић, Ђорђе Николић, Душан Обрадовић, Ђорђе Османбеговић, Петар Пантелић, Данило Павловић, Миодраг Павловић, Михаило Радовановић, Александар Савић, Константин Станковић, Миливоје Стефановић, Тома Томић, Миодраг Тутуновић, Никола Васић.

У школи и дан данас чувају све податке о тим Србима – од породичних историја до оцена!

Каква прича о љубави, пријатељству, људскости!

Хвала, Шкоти!

Извор: mondo.rs

ПОВЕЗАНЕ ОБЈАВЕВИШЕ ОД АУТОРА