У досадашњој каријери, имао сам низ компликованих новинарских задатака, неколико пута уперену пиштољску цев у себе, различите претње и мисије које су се подводиле под немогуће. Па, ипак, када сам се јутрос пробудио и одлучио да објасним не зашто Бошко Обрадовић не заслужује глас, већ зашто их није добио, схватио сам да од првих дана и додира са новинарством, лакши посао нисам имао.
На крају крајева, читава та прича могла би се завршити у једној, евентуално две реченице: од пет људи који су некада предводили Двери, четворо се одрекло Бошка Обрадовића, а троје га органски не подноси. Од свих интелектуалаца који су ушли у Двери, већина се задржала таман на кафи док није схватила капацитете, домете и намере Бошка Обрадовића, а остали су ваљда само они немоћни да изађу или они који немају где да оду. На крају крајева, чак и чланови породице, нарочито женски, прецртали су Бошка из свог живота са гнушањем. Да ли има смисла причати уопште о човеку којег се одричу најближи сарадници, а сваки умни човек са којим се срео почиње да га пљује пре него што попусти стисак руковања при том упознавању?
Једно се, Обрадовићу, ипак мора признати: као и свака проститука која покушава да се докопа добре муштерије, пробао је апсолутно све. Љубио је манастирска врата у духу испосника и пастира, а онда са Белим гутао ексере у Касини на лудој техно журци – шетао против Параде Поноса, а онда позирао испод геј заставе са Чедом Јовановићем и дружином – заклињао се у Путина, а онда у председништво увео америчког агента Јасмину Вујић и искукао Скоту на канабеу да га противправно угура у скупштину – бранио националне интересе, а онда се упустио у страшну политичку (да ли само политичку) везу са потомком усташе Пернара – био најљући (на речима) опонент либералима, а онда ушао у коалицију са најистакнутијим неолибералом у новијој српској историји. И током свих тих покушаја, а за труд му се мора скинути капа, Обрадовић је заборавио једну веома значајну ствар, основну: народ препознаје лоше људе. И проституке, пре свега. И, добро, можда део популације себи да мало одушка и ноћ уживања, али колико год Бошко маштао о бидермајеру и венчаници коју му Скот дизајнира, људи се са таквима не жене и не улазе у озбиљну везу. А, избори су управо то.
Зато се, сада већ баба-девојка са лошом репутацијом и ниском ценом, Бошко Обрадовић, у јурњави ка олтару, као недосањаном сну у свим варијантама, ухватио под руку са Сашом Радуловићем, још једном од удавача сличног угледа. И све би то било одлично, када би о поверењу грађања одлучивали апаназе од Јасмине Вујић или сламарица остала од стечајних пљачки – на жалост по овај бизарни двојац, о томе одлучује искључиво воља и поверење оних које суштински презиру: грађана.
Можда јесте спорно (за неке) ко ће победити на овим изборима и какав ће бити распоред одборника, али је једна ствар сигурна и позитивна, са националне стране: у недељу, у историју одлазе и Бошко и Радуле. На депонију истрошених и испушених идеја, где им је и место.
Зато, на крају крајева, у слогану ове Франкештајн коалиције има подоста смисла – јер је време да са сцене, заувек, ове лажне патриоте које су отеле и злоупотребиле име „Двери“ оду, а да се пљачкаши предузећа и стечајни лопови не врате.
