Из блискоисточне алијансе Русија – Иран – Турска једино је Анкара подржала ракетни удар Американаца, Енглеза и Француза по Сирији. Коментаришући ситуацију уживо за тv-канал BFMTV, председник Француске Емануел Макрон је изјавио: „Као резултат бомбардовања Сирије, раздвојене су Русија и Турска”. Овакав расплет изгледа необично јер је још сасвим недавно у Анкари одржан самит на којем је турски председник Реџеп Ердоган стискао руке својим колегама из Русије и Ирана Владимиру Путину и Хасану Роханију. После тога су државе потврдиле приврженост принципу недељивости Сирије и договориле се да се заједно боре против сепаратизма, који помаже Америка подржавајући курдске Одреде народне самоодбране (YPG).
И онда одједном заокрет! На крају крајева, ко је, ако не Турска, која пажљиво опипава политички пулс у региону, знао истину о природи „хемијског напада” у Сирији.
Тако се пред нашим очима слаже геополитичка интрига, чије детаље нећемо сазнати у скорије време. Уочи самита у Анкари неке арапске агенције саопштиле су да је позив да дође у Анкару наводно добио и председник Сирије Башар ал Асад, али да је предлог одбио под изговором да је „заузет“.
У међувремену, Макрон је у поменутом интервјуу саопштио да је и он планирао да се у Турској сретне са председницима три државе. „Док није коришћено хемијско оружје и док се ситуација у Источној Гути није закомпликовала, што је грубо нарушило резолуцију коју смо пре неколико недеља ми и Русија подржали, ја сам лично предлагао да дођем у Турску, где бих се срео са председницима Путином, Ердоганом и Роханијем“, рекао је Макрон. Пошто је набацио да је његов предлог унео несагласност на линији Москва – Анкара, Макрон је додао: „Француска продужава да испуњава своју међународну улогу – да води преговоре са свим странама. И ја ћу наставити рад на том задатку да приведем Русију и Турску за преговарачки сто”.
Дешифрујући његову изјаву, главе ломе многи турски експерти. Шта се догодило, поставља питање турски портал Yeni Çağ и наставља: „Анкара, не чекајући доказе о наводном хемијском нападу у Гути, поставила је Асада на стуб срама. Можда је Ердоган поверовао да ће САД у Сирији прећи на ирачки сценарио, па се брже-боље ставио на страну Американаца? Русија је после таквог вероломног потеза Турске изјавила да су турски војници дужни да напусте област Африн и да оставе ту територију Сирији. Председник Турске на овакав начин одговара Русима: ‘Ми знамо коме ћемо предати Африн!’
„Турској је неопходна доследна спољна политика, са јасним циљевима, где би она могла да инсистира на својим приоритетима и националним интересима, градећи успут поверење са суседима и великим геополитичким играчима. У покушају да створимо некакав баланс између Русије и САД, може се лако десити да изгубимо све“, закључује уредник турског дневника.
За сада, сматра турско издање Milli Gazete, „резултат кризе у Источној Гути је померање Турске ка западном правцу, даље од Русије и Ирана, упркос тврдњама Анкаре да је заузела позицију на средини”. Приметимо на овом месту један важан моменат. Ако је Ердоган раније дипломатски маневрисао између Москве, Техерана и Вашингтона, данас је почео активно да укључује Париз и Лондон. У исто време, Макрон говори о „приближавању позиција Париза и Анкаре по питању решења сириског конфликта”. То јест, Турска подрива астански формат. Ипак, Русија и Иран немају намеру да одбацују Турску иако су се у међусобним односима појавили елементи удаљавања, који се објашњавају не баш професионалним геополитичким планирањем које проводи турски лидер. На ту тему пише и главни уредник грчког портала Eкathimerini Никос Констандарас:
„Ердоган се погубио. Имајући у виду како је Русија дозволила Турској да заузме Африн, актуелно понашање Турске не може се назвати другачије него црном незахвалношћу. Све подсећа на случај обореног руског авиона. Турска инсистира да Американци извуку курдске војнике из Манбиџа, кључне стратешке тачке на северу Сирије. Са друге стране, Вашингтон је свестан да би такав корак само још више отворио врата ионако великом иранском утицају у том важном региону”.
По нашем мишљењу, Анкара ће и даље тражити уступке од САД у вези са Курдима не би ли ушла у провинције које су окупирали Американци и њихови савезници. Поред тога, постоји сасвим реалан ризик да Анкара потражи нове модалитете сарадње са ISIS или сличним џихадистичким организацијама. Турска би то могла урадити у покушају да обједини сунитске снаге у Сирији да би тиме ослабила позицију Ирана, како у Сирији, тако и у Ираку.
Други сенарио: Анкара и Вашингтон неће постићи договор, што ће ставити под знак питања турску војну акцију у Сирији. Тад ће Турска бити принуђена да решење за курдско питање потражи у Москви и Техерану. У том случају поставља се питање да ли ће и како турског лидера уопше примити Путин и Рохани?
Анкара је започела игру жонглирања између Русије, Ирана и САД, а ефекти њене политике ускоро ће почети да се преливају и ван тог региона. Доста тога је још пред нама.
Станислав Тарасов
Превео Зоран Драгановић
Извор: standard.rs / regnum.ru
