Поводом смехотресног саопштења црногорске владе и иступа њеног председника и осталих политичара по питању ослобођења Будве и приморја у Првом светском рату, принуђени смо да појаснимо најважније детаље из тог периода. Прво и основно, честитамо будванској општини и Паштровићима на храбрости да окаче билборде у којима се велича ослобођење града на Митровдан 1918. године. Веома смо поносни да се на нашем приморју и данас, као и увек у историји, слави српство и наша ослободилачка војска и уједно осуђујемо понашање издајничке црногорске власти.
Најпре је важно узети у обзир историјски контекст у коме су Будва и околина затекли улазак у рат јуна 1914. године. Већ сто година тј. од 1814. године читава Бока и како се то тада звало „Окружје бококоторско“ (коме је припадала Будва, са књежинама Маине, Побори, Брајићи и издвојеном Општином Паштровском) је након Наполеонове окупације, одлуком великих сила на Бечком конгресу 1814. године додељена Аустроугарској монархији. Дакле, Бока и Паштровићи, Маине, Побори и Брајићи су више од сто година, тј. све до 1918. године, били у саставу аустријске покрајине која се звала Краљевина Далмација. И сви становници Будве и Боке су били аустријски држављани, гласали су на аустријским изборима и бирали власт и сва своја грађанска права су остваривали и борили се за њих у оквиру аустријске државе. Рецимо, један од највећих српских књижевника Стјепан Митров Љубиша (1824 – 1878), рођени Паштровић и Будванин је био шест пута биран за народног посланика у Далматинском сабору у Задру. И не само то, Стјепан Митров Љубиша је био и посланик тј. представник Срба из Паштровића и Боке у Аустријском парламенту у Бечу. Другим речима, државе Црне Горе на том подручју није било ни у назнакама.
Када је Црна Гора 1914. године објавила рат, придруживши се влади Краљевине Србије, аустријска војска се повукла из самог града Будве, док је у Грбљу одмах успостављен фронт. Више стотина Будвана и околине је добровољно прешло граничну линију са Црном Гором и ступило у црногорску војску. Капитулација Краља Николе и његово бекство са Цетиња 1916. године затекла је добровољце из Будве и Паштровића на положајима. Скоро сви су ступили у Српску војску која се из Метохије повлачила према Црној Гори и заједно са српском војском су прешли Албанију и затекли се на Крфу. У саставу Српске војске ратују заједно на Солунском фронту.
У Музеју манастира Прасквица, данас можете прочитати на спомен-плочи урезана имена више од шест стотина Паштровића учесника Првог светског рата у саставу Српске војске.
После повлачења на Крф, аустријска војска поново запоседа Будву, а грађани за које се сумњало да су били српски симпатизери су одмах похапшени. Седам Паштровића је тако стрељано на Шпањоли у Херцег Новом, многи су били интернирани у логоре са Србима из осталих крајева. Током рата је у Боки и Будви је спровођен отворен терор, нарочито према Паштровићима јер су имали репутацију назагриженијих српских националиста и највише њих је одступило са српском војском и борило се на Солунском фронту.
Пробој Солунског фронта Српске војске довели су до слома Аустроугарске монархије која се од тада безглаво и у паници повлачила са Балкана. На територији Краљевине Црне Горе су новембра 1918. одржани најдемократскији избори у њеној историји и изабрана је Подгоричка скупштина која је одлучила да се Краљевина Црна Гора уједини са Србијом.
Бока которска и Будва нису имали своје представнике на Подгоричкој скупштини, пошто нису били у саставу некадашње Краљевине Црне Горе. Бока которска (заједно са Будвом и Паштровићима) је на основу одлуке Народног вијећа одлучила је да се припоји Краљевини Србији. Дакле, град Будва, са Маинама, Поборима, Брајићима и читавом Боком которском је ушла у састав Србије потпуно независно, а не путем одлука Подгоричке скупштине и ушла је у састав Србије још пре формирања Краљевине СХС.
Треба рећи и то да су се у то време у Боки которској и Будви са Паштровићима сви Православни национално изјашњавали искључиво као Срби (Црногораца није било), а док је у Боки било и Срба Римокатолика, у Будви и Паштровићима је било само Православних Срба.
На Митровдан, 8. новембра 1918. године, јединице српске војске су свечано дочекане као ослободиоци Будве. После вишевековне доминације Турака, Млечана, Француза, Аустријанаца итд. Будва, Бока и околина су дочекали ослобођење. То је био прави народни празник за памћење. Сва архивска документа из тог периода то потврђују и то се не може оспоравати. Као очевидац, детаљан опис дочека српске војске на Митровдан, 8. новембра 1918. године, дао је и угледни грађанин Будве Мило Љубиша.
Српска војска је за Будву била не само ослободилачка војска, то је била њена војска у којој се борило близу хиљаду бораца из тог града, а веровали или не, један од њих је био и ђед некадашњег председника СРЈ будванина Светозара Маровића.
Као потврду општенародног одушевљења ослобођењем и уједињењем, општина Паштровска у Кастел Ластви је донела одлуку да се име тог места „Кастел Ластва“ промени у „Петровац“—у част њеног ослободиоца, српског краља Петра I Карађорђевића.
12. децембра 1931. године je поводом освећења изграђеног пута Цетиње-Будва одржана велика свечаност. У Будви је тада је бан Зетске бановине Урош Круљ отворио спомен-плочу постављену изнад главног улаза у будвански Стари град посвећену српској војсци која је 8. новембра ослободила Будву. Општина Будва је тада бана Круља прогласила својим почасним грађанином.
Извор: Историја Срба
