Престонице су места у којима се налази седиште владара и његово пребивалиште у коме он обавља своје владарске дужности и живи са својом породицом.
Најстарија позната српска престоница је Дестиник или Достиника, која се налази у Рашкој, код данашњег села Врсјенице у Сјеничком пољу. Уништена је и напуштена у 9. веку за време бугарске инвазије на Србију.
Престоница Србије се даље сели у Дукљу на приморје, прво Котор, па Стон на полуострву Пељешац, па затим у Скадар где је српски краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и чувени гроф Рајмонд Тулуски.
У 12. веку престоница се враћа у Рашку у којој најзначајније утврђење Рас постаје српска престоница још у време великог жупана Стефана Немање. Стефан Немања је такође као српски владар (а не обласни) једно време столовао у Нишу где је у свом двору примио немачког цара Фридриха Барбаросу током Трећег крсташког похода. Татарска најезда из 1242. године и уништење града Раса наговештава и премештање центра српске државе из Рашке на Косово.
Током 13. и 14. века издвајају се следећа места у којима су се налазили српски дворови: Неродимље, Пауна, Сврчин и Штимље. Као престоница се прво издваја Призрен у Метохији, а касније се српски двор сели у Скопље, док је наследник престола „млади краљ“ имао своју резиденцију у Скадру. Такође у то време је и краљ Драгутин столовао у Београду као сремски краљ. Од 14. века такође можемо да пратимо и седиште дворова у средњевековној Босни: Сутјеска, Бобовац, па Високо (Подвисоки), да би се затим престони град преселио на запад, у Јајце.
Распадом српског царства добијамо велики број обласних господара Краљ Вукашин и Мрњавчевићи који се везују за Прилеп, Душанова удовица царица Jелена и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, Душанов полу-брат Симеон Синиша за Костур, породица Дејановића за Велбужд, Тома Прељубовић за Јањину, Радослав Хлапен за Бер и Воден, Никола Алтомановић за Ужице, Вук Бранковић за Приштину, Лазар Хребељановић за Крушевац, Балша I Балшић за Скадар и Улцињ, Војислав Војиновић за Гацко и Требиње, Павле Раденовић за Борач, породица Косача за Благај итд.
У време турске најезде и нестанка српских поседа на југу, престоница се у време деспота Стефана Лазаревића сели у Београд, да би Ђурађ Бранковић изградио последњу српску престоницу пред пад под Турке, моћан град Смедерево на Дунаву. Иван Црнојевић је негде у исто време преселио своју престоницу из Скадарске Крајине у новоосновани манастир на Цетињском пољу посвећен рождеству Пресвете Богородице где је такође сазидао свој двор.
Све време трајања Дубровачке републике, Дубровник је био престони град.
Након пада под Османлије, треба поменути и Суботицу која је била престони град самопроглашеног српског цара Јована Ненада чији устанак је на годину дана обновио српско царство током 1526-1527. Његов војсковођа Радослав Челник је такође као турски вазал столовао у Сланкамену.
Од почетка устанка 1804. престоница постаје Карађорђева Топола док је једно време то био и Београд у коме је најдуже функционисао и Правитељствујушчи совјет и то је било тако све до слома устаничке Србије 1813. Након избијања Другог српског устанка, књаз Милош столује у Црнући код Горњег Милановца, све док се 1818. није преселио у нову престоницу Крагујевац, који то остаје све до 1841. Београд коначно постаје престоница кнежевине и краљевине Србије 1841.
За време трајања Српске Војводине 1848-1849 престонице су биле Сремски Карловци, Земун, Велики Бечкерек и Темишвар, док је Темишвар био и престоница Војводства Србије и Тамишког Баната 1849-1860.
За то време у Црној Гори је престоница остала Цетиње тј. насеље настало око задужбине Ивана Црнојевића манастира Рождества Пресвете Богородице у којој су столовали и сви митрополити Петровићи и каснији кнежеви и краљ.
Ниш је 1915. поново био престоница Краљевине Србије, након заузећа Београда у Првом светском рату, док је српска престоница 1916-1917 била и град Крф на коме се налазила Српска војска након повлачења преко Албаније у зиму 1915-1916.
Београд остаје престоница и након стварања Краљевине СХС и Југославије, да би након распада Југославије и краткотрајне престонице Републике Српске Крајине у Книну, данас у српску престоницу поред Београда још једино могла да се уброји и Бања Лука (а пре ње и Пале након проглашења Републике Српске 1992. године).
На слици је приказана тврђава Рас која се налази на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара.
Извор: Историја Срба
