Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо, 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија
Најстарији запис једне епске српске песме није записан у Рашкој, Зети или Босни вец́ веровали или не – у Јужној Италији! Песма из 1497. године се зове „Орао се вијаше над градом Смедеревом“.
Према најстаријим записима, Срби из Црне Горе, из Далмације и из осталих српских земаља, су после Косовске битке у 14. веку, бежец́и пред најездом Турака и предвођени Скендербегом, нашли уточиште у покрајини Молизе, у Јужној Италији. Такође, Срби су живели и у Абруцу, Авелину, Апулији и Калабрији. Само у покрајини Молизе је било девет српских насеља.
До 19. века становници само три насеља, Аквавива Колекроче, Сан Феличе и Монтемиро, су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, и да сачувају српски језик и обичаје као што је „налагање божијег бадњака као завет“.
У осталих шест насеља су изгубили српски језик, савладали језик своје нове домовине Италије, али без обзира на то имали су у глави своје српско порекло. Сан Ђакомо је још и у 19. веку славио дан доласка Срба у ове крајеве.
Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо, 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија. Он је описао како они певају песме и играју коло у част краљице Напуљске краљевине, Изабеле дел Балзо.
Он је, чак, и именом и презименом побројао све који су том приликом учествовали као забављачи пред краљицом, па се тако помињу наша стара имена: Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук…
Слушајуц́и те српске досељенике у околини Напуља, Пачијенца је створио најстарији познати запис српске народне епске поезије. Првог јуна 1497. године, у месту Ђоја дел Коле, песник је слушао певање на језику који му је био сасвим непознат и, искључиво се ослањајуц́и на слух, саставио запис.
Рођери де Пачијенца је стихове уврстио у свој спев „Балзино“, који је посветио напуљској краљици. Песму је открио академик Мирослав Пантиц́ 1977. године и идентификовао ју је као бугарштицу, тј. песму дугог стиха од петнаест до шеснаест слогова.
Према речима наше истакнуте историчарке књижевности Наде Милошевиц́-Ђорђевиц́, ова песма дугог стиха настала је по свој прилици, по законитостима обликовања историјске епохе, одмах после догађаја и у његовој непосредној близини, у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је стигло до Напуља, а за шта архивске потврде и историјска објашњења даје италијански слависта и историчар Франческо Саверио Перило.
У песми је исказано стварно тамновање Сибињанина Јанка (Јаноша Хуњадија) у Смедеревској тврђави. Њега је заточио деспот Ђурађ Бранковиц́ да би наплатио ратну штету коју је направила Јанкова војска врац́ајуц́и се из битке на Косову 1448. године. Осим хришц́анских и традиционалних мотива, истиче се и мотив античке, хомеровске птице гласника – орла. Реконструкција ове песме, академика Мирослава Пантиц́а, изгледа овако:
Орао се вијаше над градом Смедеровом.
Ниткоре не ц́аше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиђи мало ниже да с тобоме проговору:
Богом те брата јимају пођи до смедеревске господе да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти из смедеревске тамнице, ја те ц́у напитати чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.“
Упркос упорној хрватској пропаганди која пориче српску припадност Словена који су насељавали јужну Италију (јер се ради о католицима), а поготово која пориче српско порекло становника Молизеа, и српском одрицању од свог целокупног националног биц́а, ова песма остаје као трајно сведочанство другачије историје.
Извор: telegraf.rs
