,,Пре десет дана, председник Трамп је говорио да би Сједињене Државе требало да се повуку из Сирије. Ми смо га убедили да остане“. Тим речима се похвалио француски председник Емануел Макрон у суботу, додајући: ,,Убедили смо га да је потребно да остане на дуже стазе“.
Да ли су САД заиста у сиријском грађанском рату ,,на дуже стазе“? Ако је тако, ко је направио ту судбоносну одлуку за републику? Амбасадорка при УН Ники Хејли је потврдила у суботу да неће бити повлачења 2.000 америчких војника из Сирије док три циља не буду остварена. Морамо у потпуности победити ISIS, да будемо сигурни да Башар Асад неће поново користити хемијско оружје и да одржимо способност да мотримо на Иран.
НЕБИТНО ЈЕ ШТА ПРЕДСЕДНИК ГОВОРИ
У преводу, шта год да Трамп каже, Америка неће изаћи из Сирије. Ући ћемо још дубље у њу. Трампова посвећеност томе да нас извуче из ових блискоисточних ратова који доносе банкрот и крвопролиће, као и да нађе нови приступ Русији, је „неспроводива“ (inoperative).
Ратна партија коју је Трамп потукао на изборима сада преотима и кује његову спољну политику. Уредничка страна ,,Волстрит џорнала“ је овог понедељка цветала ратним плановима:
,,Боља стратегија САД било би… претварање Сирију у ајатолахов Вијетнам. Тек кад Русија и Иран почну да плаћају већу цену у Сирији добиће подстицај да преговарају и окончају рат, можда чак и да размисле о миру базираном на подели земље по етничким енклавама.“
По свему судећи, има да пуштамо крв Сирији, Русији, хезболаху и Ирану док не буду могли да поднесу бол и док се не покоре идеји поделе Сирије на начин који ми желимо.
Али претпоставимо да, као у нашем Грађанском рату од 1861-1865, Шпанском грађанском рату од 1936-1939. или Кинеском грађанском рату од 1945-1949, Асад и његови руски, ирански и шиитски савезници крену на ,,све или ништа“ до победе и уједињења земље.
Претпоставимо да ће одаберати да се боре како би консолидовали победу коју су извојевали након седам година грађанског рата. Где ћемо наћи трупе да поврате територију коју су наши побуњеници изгубили? Или ћемо само немилосрдно да бомбардујемо?
Британци и Французи кажу да ће нас подржати у будућим нападима уколико хемијско оружје буде коришћено, али они се неће упетљавати у Сирију. Министар одбране Џејмс Матис назвао је америчко-британско-француски напад ,,једнократним“ договором. Изгледа да се британски министар спољних послова Борис Џонсон слаже: ,,Остатак сиријског рата мора да се настави својим током“.
Поменути чланак ,,Волстрит џорнала“ од понедељка који су написали бивши амерички амбасадор у Сирији Рајан Крокер и виши сарадник Брукингс института Мајкл О’Хенлон каже: ,,Следећи пут САД би могле да снажније ударе, циљајући војну инфраструктуру командовања и контроле, политичко руководство, а можда и самог Асада. САД би такође могле да се обавежу да ће уништити највећи део његовог ратног ваздухопловства. Ни мете у Ирану не би требало изоставити“.
СЛИЧНО БИЈЕТНАМУ И ИРАКУ
А када је Конгрес дозволио Америци да предузима акте рата против Сирије, њеног ратног ваздухопловства или политичког руководства? Када је Конгрес одобрио убијање председника Сирије чија земља нас није напала? Могу ли САД исто тако да нападну Иран и убију ајатолаха без консултовања са Конгресом?
Очигледно, док се Сједињене Државе боре у шест земаља, врховни командант Трамп не жели нове ратове, нити да проширује постојеће на Блиском истоку, али му намећу улогу ратног председника како би остварио агенду спољнополитичке елите која се, готово једногласно, противила његовом избору.
Имамо неодлучног председника ког гурају у рат који он не жели да води. Ово је формула за стратешку катасторфу не много различиту од Вијетнама или рата Џорџа Буша млађег са циљем да лиши Ирак непостојећег арсенала оружја за масовно уништење.
Изгледа да Ратна партија полази од претпоставке да ће се Руси, Иранци, Хезболах и сиријска војска покорити нашим захтевима ако покренемо веће и убојитије нападе у Сирији. Али где су докази за такву тврдњу? Који разлог имамо да верујемо како ће ове снаге предати територије чије су освајање плаћале крвљу? А ако одлуче да се боре и прошире рат дуж Блиског истока, да ли смо спремни за то?
Што се Трампове изјаве од петка тиче, да ,,нема те количине америчке крви и богатства које може да произведе трајни мир на Блиском истоку“, она је у ,,Вашингтом посту“ ове недеље одбачена као ,,фаталистичка“ и ,,погрешна“.
Ми имамо витални интерес, каже ,,Пост“, да спречимо Иран да успостави копнени коридор дуж Сирије. Али хајде да размислимо како Иран ствара овај ,,копнени коридор“.
Шиити су 1979. збацили шаха ког је наша CIA поставила 1953. Шиити контролишу Ирак јер га је председник Буш окупирао и збацио Садама и његову сунитску Баас странку, расформирао армију у којој су доминирали сунити и дозволио шиитској већини да преузме контролу у земљи. Шиити су доминантни у Либану јер су се побунили и истерали Израелце који су их 1982. напали како би истерали PLO (Палестинска ослободилачка организација, прим. прев).
Колико ће мртвих Американаца бити потребно да се промени историја? Колико дуго ћемо морати да останемо на Блиском истоку док не осигурамо сталну хегемонију сунита над шиитима?
Патрик Бјукенен
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / buchanan.org
