Сутра ће бити седам година од када је овај свет напустио Брана Црнчевић. Књижевник, афористичар, новинар, сценариста, политичар, али више од свега хроничар тешког времена у коме смо живели и сведок историје.
Пре више од два месеца, 4. фебруара, обележили смо 32 године од смрти легендарног градоначелника Београда Бранка Пешића. За време његовог мандата отворена је „Газела”, саграђена „Београђанка”, започет је „Прокоп” и изграђено више од 20.000 станова. Живот је спојио ова два изузетна човека, различитих идеологија и друштвеног статуса, градоначелника од чије популарности је зазирао и Тито, и дисидента критичног према власти коју је Бранко представљао. Он је знао да градоначелник метрополе какав је Београд мора да буде образована особа која осећа дух града.
Другачије не би био достојан славних претходника, београдских градоначелника Аћима Чумића, Владана Ђорђевића, Михаила Богићевића, Светомира Николајевића, Николе Пашића, Љубомира Давидовића, Косте Куманудија, Милоша Савчића или Владе Илића. Бранко је градио мостове, станове и путеве, али је знао да су Београд и кафане, и позоришта, и реке, и уметност и спорт. Брани је дружење са Бранком пружало заштиту да може да пише и говори шта жели, а Бранку могућност да чује шта мисле Београђани који нису на партијским састанцима.
„Моје пријатељство са Бранком Пешићем било је лепо и узбудљиво. Умео је да ме штити пред својим партијским пајташима, а ја сам га бранио од своје братије која је веровала да дружење са Бранком умањује мој ј….и дисидентски и националистички углед. Његови и моји саборци никада се нису много волели”, записао је касније Брана Црнчевић у „Књигу задушница”.
„Није Бранку падало на памет да живот у Земуну замени животом у Београду. Живео је у породичној кући. Бранкови родитељи били су добри људи. Отац Мита некада је био познати земунски бирташ, а Бранкова мати Анка гајила је прелепе руже. Држала је тезгу на земунској пијаци и Земунци су могли да виде градоначелника Београда како предано, синовљевски, допрема мама-Анкину робу на пијацу. Бранко није наговарао родитељку да свој живот саобрази према његовом чину”, писао је Црнчевић о Бранковој скромности. Однос Пешића и Црнчевића можда најбоље описује прича о рођендану Александра Ранковића, некада другог човека Југославије, а тада већ дисидента.
„Сигуран сам да је Бранко мене изабрао са свог штићеника, јер нам у то доба није било дано да бирамо заштитнике. Ево сусрета који је обележио наше пријатељство, мени увек корисно, а њему најчешће штетно.” Брану су на улици покупили пријатељи Александра Ранковића, тада већ смењеног бившег потпредседника Југославије, и позвали га да са њима крене на његов рођендан. Није га требало два пута наговарати и нашао се на рођенданском слављу. „Запио сам се, и као што је ред, оговарао сам Броза не само због тога што је одбацио Леку”, писао је Брана о овом случају.
„Сутрадан, негде око подне, Бранко Пешић је послао по мене. Срели смо се у његовом кабинету. Када сам присео, Бранко је из сефа извадио трофејни револвер. Окренуо је дршку према мени, а цев према себи. ’Уби ме као човека, што ме мрцвариш’, рекао је оштро. Не знам да ли су Лекини прислушкивали Броза, али било ми је јасно да је Лека под надзором. Под мерама, како би рекли професионалци. Питао сам, кобајаги изненађен, о чему се ради. ’Другови питају’, процедио је Бранко, ’ко си ти. Виђаш се са Ђиласом, а сада ето идеш код Леке на рођендан. Шта си ти, официр за везу?’
Рекао сам Бранку да је Ђилас био Титов идеолог, а Лека нека врста његовог заменика. Додао сам да Бранко зна колико волим Тита, и да ми тешко пада што су га Ђида и Лека разочарали. Прича се да су се обојица покварили. Сад ја идем по кућама, поправљам их, чврсто решен да их, будем ли успео, вратим Титу.
’То да кажем друговима’, упитао је Бранко смејући се, ’стварно си зајебан човек, иди ти у…’. Вратио је свој револвер у сеф. И тако ја нисам убио Бранка, а он ме је, сигуран сам, одбранио од забринутих другова.”
„Ја сам Београђанин и морам бити оперисан у Београду”, рекао је Пешић Црнчевићу када га је у име пријатеља наговарао да оперише срце у Хјустону.
„Тврдоглави градоначелник Београда разумео је пристанак на операцију у Хјустону као лични пораз. Другима је помогао да оду у Хјустон, себи то није могао да дозволи. Поверио је своје срце Београду, верујући у моћ свог града. После операције му је позлило. Носили су га доцније у Немачку на додатно лечење које није успело. Вратили су га сићушног и уморног да премине у својој родној кући. Занимљиви живот Бранка Пешића скратили су шећер, срце и Београд који није хтео да га разочара. Био је доследан до смрти и преко њених равнодушних граница”, описао је Црнчевић његове последње дане.
Прича о Бранку и Брани говори нам зашто је Београд велики град. О величини која се не огледа само у грађевинама, већ у духу, култури и различитостима. Зато је Београд светионик Балкана, највећи град, културна и економска престоница. Бранко је један од оних који су га направили таквим. Зато, најмање што заслужује јесте да, осим скромне улице у Земуну која носи име Бранка Пешића, и „Газела”, његов мост, добије име по свом градитељу. Бранку Пешићу ова почаст не треба јер се за живота изборио за заслужено место у историји. Потребна је нама да докажемо да смо достојни и захвални за оно што је урадио.
Горан Весић
Извор: politika.rs
