1. Лолита, 1955.
Један од најпровокативнијих романа Владимира Набокова. Написан је на енглеском језику. Прича о односима између одраслог мушкарца и дванаестогодишње девојчице распаљивала је уобразиљу Американаца. Роман је 1962. године екранизовао Стенли Кјубрик, а сценарио за филм написао је лично Набоков. Према процени Modern Library „Лолита“ је на четвртом месту рејтинга 100 најбољих дела написаних на енглеском језику.
2. Злочин и казна, 1866.
Данас се у Санкт Петербургу организују екскурзије по местима где се одигравала радња овог најпознатијег дела Фјодора Достојевског. То је урбани роман о обичном студенту са Наполеоновим комплексом. Достојевски је био принуђен да га напише, јер је прокоцкао сав новац и није имао од чега да врати дугове зајмодавцима. Један од најчешће екранизованих руских романа (8 екранизација у иностранству) послужио је и као основа за многе позоришне комаде.
3. Ана Карењина, 1873-1877.
„Принцип Ане Карењине“ – тако се у друштвеним наукама назива почетак романа: „Све срећне породице личе једна на другу; свака несрећна породица несрећна је на свој начин“. Многе читаоце иритирају и главна јунакиња (прилично хистерична личност) и мелодрамски садржај, али роман је и поред тога доживео преко 20 екранизација у свету. Најновија британска филмска варијанта са Киром Најтли у главној улози појавиће се на великом екрану у септембру.
4. Рат и мир, 1863-1869.
„Справа за мучење“ свих руских ђака (обавезна лектира у њиховом школском програму), четворотомни роман-епопеја замишљен је као прича о судбини декабриста (учесника руског племићког опозиционог покрета 19. века). Међутим, у потрази за идејним изворима декабристичког покрета Толстој је морао да се посвети рату против Наполеона 1812. године. Око седам пута је Толстој својом руком преписао цео роман, а поједине епизоде и преко двадесет пута. После сваке редактуре он је у сопственом роману налазио идејне и литерарне недостатке.
5. Браћа Карамазови, 1880.
Најдубље и најсложеније дело Фјодора Достојевског. Писац је умро пре него што је завршио рад на роману. Постојећи роман је само први део замишљене „Животне приче великог грешника“. Према замисли, Алексеј Карамазов је требало да постане револуционар. Писац није дочекао први атентат на императора Александра II, а да јесте, тај догађај би њега, убеђеног монархисту, вероватно подстакао да окрене роман у сасвим другом правцу.
6. Мајстор и Маргарита, 1929-1940.
„Мајстора и Маргариту“ Михаила Булгакова руска критика незванично сматра најзанимљивијим романом 20. века. Прича, која иначе није уобичајена за руску књижевност, садржи „роман у роману“, сцене из разних култура и епоха, описе ђавола и Исуса који противрече прихваћеним канонима… Све то фасцинира читаоца. Совјетска власт, међутим, никако није могла да прихвати роман који дира у питања религије, тако да је књига дуго кружила у рукописима. Први пут је објављена у периодичном издању тек после пишчеве смрти, и то у прилично скраћеној, цензурисаној верзији. Данас се роман, наравно, објављује у целини.
7. Идиот, 1868.
Реч „идиот“ код Фјодора Достојевског није ни погрдна, ни увредљива. Она за њега не значи да је човек ментално заостао, него да је невероватно смирен и кротак. Идиот у роману је кнез Мишкин, оваплоћење хришћанског морала, „изабрани човек“. Слика Ханса Холбејна млађег „Христос у гробу“ подстакла је аутора да напише овај роман. Устима кнеза Мишкина Достојевски износи сопствену мисао да гледајући ту слику „човек може и веру да изгуби“.
8. Доктор Живаго, 1945-1955.
„Доктор Живаго“ је истовремено и роман и зборник стихова главног јунака, лекара и песника Јурија Живагоа. Комунистичка партија Совјетског савеза је дошла до закључка да Борис Пастернак двосмислено интерпретира Октобарску револуцију и друге „славне домете комунизма“. Пастернак је 1958. године за ову књигу добио Нобелову награду, али је тадашњи лидер СССР Никита Хрушчов био крајње незадовољан тако високом оценом антисовјетског романа, те је Пастернак морао да се одрекне награде. „Доктор Живаго“ је објављен у СССР-у тек крајем периода „перестројке“ (1988). Тада је Нобелова награда намењена Борису Пастернаку уручена његовом сину.
9. Записи из подземља, 1864.
Ово дело Фјодора Достојевског није велико по обиму, али рефлектује његове уметничке и идејне принципе. Веома искомплексиран човек на граници лудила не излази из свог подземља и мучи самога себе. Из овог „антијунака“ касније су израсли трагични ликови романа „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“ и „Браћа Карамазови“. То је један од последњих руских интелектуалаца који себе супротставља целоме свету.
10. Један дан Ивана Денисовича, 1959.
Класично прозно дело о совјетским радним логорима, књига Александра Солжењицина која је потресла СССР и цео свет ужасом свакодневице у концентрационом логору. О „Једном дану Ивана Денисовича“ песникиња Ана Ахматова је написала: „Ову повест свако треба да прочита и научи напамет, сваки грађанин Совјетског Савеза“. Никита Хрушчов је одобрио издавање ове антисовјетске приче, па она није морала да буде „у илегали“, за разлику од других истинитих сведочења о логорима. Затим су уследила и друга Солжењицинова дела на исту тему, али она у СССР-у већ нису била тако топло примљена. Штавише, писац је протеран је из земље кад му је додељена Нобелова награда.
11. Ми, 1920.
САД и Француска су за овај роман сазнале пре пишчевих сународника – роман Јевгенија Замјатина први пут је објављен у Њујорку. У СССР-у овај роман стиже тек са „перестројком“, као и многе друге „непожељне“ књиге. Антиутопија „Ми“ утицала је на „1984“ Џорџа Орвела, „451° по Фаренхајту“ Реја Бредберија и „Врли нови свет“ Олдуса Хакслија. Самог Јевгенија Замјатина инспирисала је фантастика Херберта Велса.
12. Бледи огањ, 1962.
Владимир Набоков је осмишљавао ово дело још пре него што се преселио у САД, али га је написао тек у емиграцији, и то на енглеском језику. Руским читаоцима је роман познат само у преводу. То је поема са нелинијском структуром и мноштвом књижевних реминисценција. Чак је и назив преузет из Шекспирове трагедије „Тимон Атињанин“: „The moon’s an arrant thief, / And her pale fire she snatches from the sun“.
13. Мртве душе, 1842.
И поред прозне структуре Гогољ је своје дело сматрао поемом. Лирски интермецо је присутан у књизи на сваком кораку, због чега роман заиста није далеко од поезије. Николај Гогољ је планирао да напише три тома „Мртвих душа“ који би одговарали Дантеовом Рају, Чистилишту и Паклу, с тим што би јунаци прошли пут преображаја од бездушних и празних у првом тому до просветљених у трећем. Међутим, већ други том се Гогољу није свидео, и он је спалио још недовршени рукопис. Па ипак, сачуван је несређени рукопис, који је и објављен после пишчеве смрти. Узгред, идеју за роман Гогољу је дао песник Александар Пушкин, што нимало не умањује књижевничку генијалност украјинског (малоруског) писца.
14. Очеви и деца, 1861.
Иван Тургењев је прецизно описао сву дубину непомирљивог сукоба генерација. Главни јунак Јевгениј Базаров постаје антисимбол нихилизма, један од представника „сувишних“ људи у књижевности. Рационалне идеале он ставља у први план и одбацује било каква осећања, што га води у пропаст. Па ипак, занесени интелектуалци и револуционари 19. века били су одушевљени ликом Базарова.
15. Смрт Ивана Иљича, 1882-1886.
Читаоци и критичари су хладно дочекали ово касно дело Лава Толстоја. Сувише је у њему натурализма. Толико детаљан опис болести и смрти једног човека био је неуобичајен за Толстоја. Главни јунак на крају ипак у смрти налази срећу и просветљење и самим тим даје повода Владимиру Набокову да у делу препозна одјеке будизма.
16. Стража сумрака, 1998.
Уобразиља Сергеја Лукјаненка створила је цели универзум, свет Других, моћних чаробњака који живе међу људима. И док се Светли и Тамни магови сукобљавају у маниру елитних тајних служби, користећи ватрене кугле и магичне речи уместо аутомата и снајперских пушака, а сива инквизиција покушава да очува несигурну равнотежу између светла и таме, јунаци су непрекидно у дилеми могу ли да користе „тамне“ методе у „светлим“ подухватима. Прва два романа из серије о „стражи“ екранизовао је Тимур Бекмамбетов.
17. Зли дуси, 1870-1872.
Тема шестог романа Фјодора Достојевског није социјална, него политичка: радикални револуционарни тероризам. У руској књижевности је уобичајено да се револуција интерпретира као побеснела незадржива стихија. Зли дуси су оваплоћење тамних сила које покрећу револуцију и живе у јунацима, приморавајући их да крше законе људскости и морала.
18. Евгеније Оњегин, 1823-1831.
Татјанино писмо Оњегину и Оњегиново Татјани представљају еталон за изјаву љубави. Зна их напамет сваки руски ђак. Роман у стиховима је жанр који је Пушкин открио у потрази за уметничком слободом и тежњи да се удаљи од традиционалних форми романа. Аутор романа се истовремено може третирати и као његов јунак. Пушкин је писао и објављивао роман по поглављима. Због тога на почетку романа признаје да не зна како ће се завршити његово дело. Чувени критичар 19. века Висарион Белински рекао је за „Евгенија Оњегина“ да је то „енциклопедија руског живота“.
19. Вишњик, 1903.
Чехов је у поднаслову драме написао „комедија“, иако у њој ништа није смешно. Распад породице приказан је у светлу промена до којих долази у земљи услед појаве нових вредности на преласку из 19. у 20. век. То је последња Чеховљева драма на прагу револуције 1905. године. Тешко се може наћи нека друга драма која је толико пута постављена на позоришну сцену, како у Русији, тако и ван њених граница.
20. Јунак нашег доба, 1838-1840.
Роман има веома сложену структуру са нарушеном хронолошком доследношћу, а о догађајима најпре говори приповедач, затим његов сапутник, и на крају главни јунак. Љермонтов постепено упознаје читаоца са карактером Григорија Печорина, младића који је већ уморан од живота и зато неспособан за снажна осећања, и који своме окружењу доноси само патње. Овом лику су сродни главни јунаци Пушкиновог „Евгенија Оњегина“ и Тургењевљевих „Отаца и деце“. Свим тим јунацима („сувишним људима“) својствени су досада и чајлд-харолдовска меланхолија, која их подстиче на двобоје, картање и уништавање сопственог живота.
Извор: rbth.com
