Након београдских избора у фокусу јавности је била пропаст тзв. грађанских опција. Чак и овај дебакл досистичких опција, само условно се може назвати пропашћу, јер су Ђилас, Јанковић, Јеремић и остали имали скоро 19 процената, а Шапић, који је поникао у Демократској странци, имао је скоро десет процената. Још више се релативизује тврдња о пропасти проевропске опције ако се има у виду да је СНС кеч ол странка по вокацији, иако је њено гласачко тело доминантно национално опредељено, ипак се не може занемарити проценат прозападних гласача СНС, а чак и СПС, додуше у мањој мери од СНС је прагматска кеч ол странка, где такође постоји проевропско језгро – тек када све ово сагледамо можемо видети колико је оцена о потпуној пропасти проевропских опција климава. Чак и владајуће странке, које утицајни страни медији називају популистичким (са нескривеним негативним, трамповским значењем из њиховог угла), у вођењу политике и расподели позиција међу својим кадровима – много више су принуђене да воде проевропску политику него што би већина њихових бирача желела, а вероватно и више него што би многи њихови лидери и истакнутији чланови волели.
Оно, што је некако промакло јавности, то је апсолутна пропаст изразито националних опција на овим изборима, иако је јасно да је добар део таквих гласова преливен СНС-у и у мањој мери СПС-у, јер чињеница је да Вучића и ову коалицију подржава она тиха већина народа, као што Американци подржавају Трампа и као што се у целој Европи тиха већина све више буни. Та тиха већина, која очигледно има поверења у Вучића, јер досад није неповратно изневерио ниједан витални српски интерес, одувала је највеће симболе оне антинародне квазиелите. Оне која је у Краун плази гласала за Хилари и здушно навијала за њу, што довољно говори о степену њеног ,,патриотизма’’ и колико јој је стало до Србије, и некаквог националног поноса, чим су припадници те квазиелите били у стању да подрже жену која је била, и јесте наш велики неприајтељ, заједно са својим злочиначким мужем. При том, није била реч о људима који су на неким истакнутим државним позицијама, па да су морали из неког интереса да се додворавају или претварају – не, реч је о чистом и јасном њиховом опредељењу за антисрбију у баш свакој ситуацији – то су они чији је антисрпски инстинкт непогрешив, још из времена комунизма, па све до данас. Антисрпски промишљају и глобално и регионално и национално. Пропаст ЛДП-а и ДС-а, као највећих симбола такве политике, јесте корак у добром правцу, али чини се да је опет, барем кроз две листе које су прешле цензус, а и кроз одређени утицај у владајућим странкама, таква политика много боље прошла него изразито националне. Иако би по реалном утемељењу у бирачком телу, требало пре да је обрнуто, без обзира на велики аутошовинистички утицај у друштву, медијима, дубокој држави итд.
Оправдање за неуспех десничарских странака не може да буде само преливање гласова СНС-у и СПС-у, јер сигурно постоји огроман потенцијал за десне и националистичке гласаче, који су отворено против СНС, да барем имају парламентаран статус. Не може се њихов неуспех објаснити ни само великим бројем листа и расипањем гласова, обзиром да су буквално све стриктно националне опције доживеле фијаско, и по последњим резултатима чак и кад би се сабрале све скупа висиле би око цензуса. Можда је једини потенцијал имала за цензус опција Двери, али њихов експеримент са ДЈБ је отерао многе гласаче, а могуће да је и понашање Бошка Обрадовића, који је последњих месеци био више скандал мајстор него политичар који одговара профилу Двери, отерало такође многе. Да су Двери изашле на изборе са ДСС, врло је могуће да би прешли цензус, али чак и то не би било ништа спектакуларно, обзиром да је невероватно да један Шапић има скоро десет посто, или да Бели направи онакав резултат прошле године, а да једна артикулисана национална, десна опција, назовимо то опцијом оличеном у Апелу за Косово – нема барем стабилних 8 до 10 посто.
Сигурно је да у сржи неуспеха у артикулацији и валоризацији огромног потенцијала, лежи неискуство, одсуство прагматичности у оној мери да не угрози основне идеолошке постулате, али да отвори простор за конкретну акцију, јер идеја без реализације и утицаја је јалова, има ту доста личних сујета, анимозитета, подела. Није добро за Србију да у опозиционом делу, много боље успевају да артикулишу своје интересе и утицај они који су за дефетизам и признавање Косова и одрицање од свих националних интереса зарад ,,светле будућности’’, а да они који су опозиција здесна, који су против одрицања од националних интереса, против признања Косова, па и Бриселских споразума – да они буду на маргини. Мишљења сам да то није добро ни за саму власт, и да би и њој било у интересу успостављање већег баланса између ових дијаметрално супротних опозиционих група.
Оно што ми је посебно запало за око, то су поједине реакције на друштвеним мрежама поводом великог неуспеха националних, десних опција и успеха СНС на последњим БГ изборима. Најгоре од свега, што је ту било разложних, паметних десничара, који верујем немају никакве лоше намере, што довољно говори о степену импулсивности и непромишљености поводом овога што ћу навести, а односи се на њихове сумануте реакције и коментаре. Наиме, одређен број коментара је ишао у правцу тога да освешћење деснице и њихово успешно уверавање грађана да не треба гласати за Вучића, једино може да се деси неким тектонским поремећајем и револуцијом – где су неки написали да би најбоље било да Вучић дозволи столицу Косова у УН и-или га призна, јер би се тад разобличио да није национална опција и то би изазвало реакцију која би га срушила и уздигла праву десницу?! Поједини десничари, којима су пуна уста Космета, дошли су до тога да би такав исход могао бити чак и добар?! Ако искључимо лошу намеру, не можемо не запазити екстремну незрелост. Невероватно да се у разматрањима толико губи појам, па да неко навија да Вучић направи катастрофалан антидржавни потез, само да би се испоставило да је тај неко у праву и јер би то након реакције на катастрофалан потез власти уздигло одређену опцију. Не сме се изгубити из вида да ниједна партикуларна идеологија, чак ни десна, конзервативна, националистичка, не може дати апсолутне одговоре баш на све и у сваком тренутку, а посебно је важно нагласити да ниједна партикуларна опција или спектар не може имати примат над државним интересима. Прави патриота ваљда, треба да навија да Вучић не начини ниједну грешку и да све оно што је лоше, ако је лоше мислио, о Вучићу испостави се као погрешно. Уместо да навијају да Вучић никада не дозволи столицу Косова у УН, да никада ни у каквој форми не призна лажну државу Косово, да остане на каквом-таквом курсу одбране националних интереса и избалансиране спољне политике у тешким околностима, десничарски појединци навијају за његов убиствени потез, који би значио предају и продају националних интереса и при том ризиковао и унутрашњи хаос у Србији. Зар је став о највишем државном и националном питању дотлe дошао да га чак и неки десничари могу гледати као монету за унутарполитичко поткусуривање? Мислим да је и овакав незрео резон, још један од разлога зашто десница не уме да се артикулише. Постоји много простора да се власт критикује и да се освоје опозициони гласачи за које постоји потенцијал да се пригрле, без оваквих антидржавних, исхитрених, суманутих разматрања. Кад десница схвати да није главни проблем политике у Србији персонални, да се политика не води ни са ура ни са уа Вучић, кад успе да направи иоле конзистентну понуду бирачком телу, уз одређено укрупњавање и евентуално нова млада лица – тад ће можда моћи да се прича барем о стабилном парламентарном статусу оваквих опција, које по мом дубоком уверењу требају Србији, барем као контратег аутошовинистичким опцијама. Чини се да те аутошовинистичке опције, још увек боље схватају политику и процесе, од десних опција, а чак и та њихова привидна халабука и персонализација а ла уа Вучић, није као код деснице, због неразумевања, већ циљано у сврху великих притисака и креирања одређене атмосфере и поларизације, јер увек је екстремнија поларизација што је већа персонализација, пошто преврат најбоље успева када једног лидера оцрните што више и представите га као персонификацију зла и зрок свих проблема.
Зар нам Француска, Италија, Холандија, Немачка, Аустрија, земље Вишеградске групе, па и САД, Британија итд. не говоре о једном општем тренду и томе да би и у Србији јачање десних опција уз мало више и боље организованости било итекако изводљиво, и потенцијално суверенистички корисно? Но, тамошње снаге су осим што им дешавања иду наруку и једино оне нуде одговоре на поједина питања која брину тиху већину, избрусиле су се претходних година, успеле да артикулишу програме и покажу завидан ниво прагматичности. Можда и српска десница научи нешто из успешних примера у Европи и свету, па постане део тренда! Не само ради пуког тренда, јер је бесмислено преливати нешто и копирати споља без икакве сврхе. Али да постане део ширег тренда и духа времена, уз прилагођавање нашим приликама и аутентичној српској идеји, на српску корист – то би већ био пун погодак!
Урош Николић
