Хрватска католичка црква планира да 8. маја у насељу Зрин, у Сисачко-мославачкој жупанији, општина Двор, открије споменик усташком викару, кардиналу Алојзију Степинцу
О томе и о обележавању 75. годишњице стрдања становника насеља Зрин, које су, како се тврди, током Другог светског рата спалили партизани, разговарано је данас на седници бискупа Загребачке црквене покрајине у Сиску.
Скупом је председавао загребачки надбискуп Јосип Бозанић који је рекао да је поносан оним што чини сисачка црква, пише портал Јутарњег листа.
Одајући признање сисачком бискупу Кошићу, иначе у јавности познатом по својим десничарским иступима, Бозанић је рекао да се неки догађаји, посебно у Сиску, не смеју заборавити, јер заборав ствара могућност њиховог понављања.
– Тако и спомен на трагедију Зрина треба оживети, јер је важан не само за овај крај него и општу хрватску историју – рекао је Бозанић и додао:
– И споменик блаженом Степинцу, који ће се овде поставити је знак историје цркве и хрватског народа и тако је постао симбол препознавања хрватског и католичког идентитета.
Кардинал Степинац, који се током рата приклонио усташком поглавнику Анти Павелићу, једна је од главних тачака спора између Католичке и Српске православне цркве.
Док Католичка црква у Хрватској чека да Ватикан канонизује Степинца, СПЦ се томе жестоко противи, а до сагласја није дошло ни након више заседања мешовите комисије двеју цркава која је формирана на иницијативу папе Фрање.
По уласку Немаца у Загреб 1941.године Степинац је подржао оснивање НДХ.
Био је политички ментор и духовни отац Анте Павелића, благосиљао је усташке злочинце који су клали Србе, Јевреје и Роме, а после рата их је скривао у седишту Католичке цркве у Загребу.
У свом дневнику Алојзије Степинац с пуно мржње пишао о православним Србима и наводи план за унијаћење.
Иако је Католичка црква уверена очекује да ће папа Фрања сам одлучити о канонизацији Степинца, то се до данас није догодило. Упркос томе, међутим, Хрвати га славе као да је већ проглашен светим.
Иначе, у историји је остало забележено шта је Степинац својевремено говорио. Једна од његових изјава је и она да су “ Хрвати и Срби два света, северни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим. Православље је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема праведе, нема поштења“.
Степинац је радио на покрштавању правослваца, а у његовом седишту у Каптолу после рата нађена је усташка документација и злато које су усташе опљачкале од Срба и Јевреја.
Због сарадње с окупатором и усташама Алојзије Степинац осуђен је на 16 година затвора, али је 1951. пуштен у кућни притвор у родно село Крашић, где је као знак подршке Ватикана 1952. добио звање кардинала, где је и умро 10. фебруара 1960. од ретке болести.
Хрватски сабор је 14. фебруара 1992. донео декларацију о осуди политичког процеса и пресуде Степинцу, по којој је он наводно био неправедно осуђен на монтираном процесу, а оптужбе да је трован никад нису доказане.
Папа Јован Павле ИИ прогласио је Степинца блаженим у Марији Бистрици 3. октобра 1998, а помен на њега – Степинчево, пада 10. фебруара.
Иначе, култ Алојзија Степинца је веома распрострањен међу Хрватима, а кад се на то дода константна мржњу према Србима, ратни злочини, питање које се поствља је да ли је НДХ икада престала да постоји, сматрају стручњаци.
Извор: informer.rs
