Масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву догодио се пре 26 година. Напад су извршиле снаге тзв. Армије БиХ 3. маја на колону возила ЈНА која се повлачила према касарни у Лукавици. Напад као такав је сам по себи кукавички, а договорено повлачење и гаранције од стране канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) који је и био на зачељу колоне у возилу, нису биле гаранције безбедног проласка колоне, већ пут право у смрт војника, подофицира и официра.
„Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола…. Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу.“ – генерал Луис Макензи, „Чувар мира – пут у Сарајево“
Дана 3. маја око осам часова одлучено је да генерал Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра. Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова. Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.
На челу колоне, која је бројала око 40 возила са око 300 људи, били су генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. „Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова, прозора“, каже Милидраг. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а коришћене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали. Припадници „Зелених беретки“ и Патриотске лиге извлачили су официре из возила и хладнокрвно их убиjали“, рекао jе Милидраг у jедном од своjих раниjих исказа.
Припадници „зелених беретки“ нису се стидели никаквих поступака тада, као ни данас када се обележава страдање припадника ЈНА. Тада су хладнокрвно, без имало стида и изузетно кукавички убијали људе који су се налазили у положају да не могу одговорити адекватно на напад. А данас се ругајући окупљају као припадници тзв. Армије БиХ на дан обележавања страдња, бацају венце и свеће у контејнере… Увек исти.
Чињенице које би издвојили ради истине о овом нехуманом догађају, јер друга страна вечито испада невина и неосуђена:
– Није постојало никакво наређење, ни писано, ни усмено, о нападу на Председништво БиХ или било коју другу институцију у Сарајеву јер је војска према претходном договору сукцесивно напуштала и Сарајево и БиХ. Да је такво наређење постојало прво би га добила матична јединица, а пошто су сви писани документи остали у колони у Добровољачкој, а везе прислушкиване, до сада би сигурно било презентовано од стране ,,бранилаца“.
– Пошто наређење за напад на институције БиХ у Сарајеву није постојало, нормално је да није постојао никакав ,,напад из три правца“ на центар Сарајева, а камоли покушај освајања Сарајева од стране ЈНА. Не треба бити никакав војни стручњак да би се схватило да се напад на град од преко 200 000 становника не врши са тридесетак људи у теренским возилима и санитетима.
– Припадници ЈНА ниједан једини пут нису први испалили метак, нити код Дома ЈНА, где су муслиманске снаге прво убиле портира Џевада па су тек онда из Дома одговорили, нити код поште, где је први БОВ погођен ,,осом“, када су погинула три војника, па су тек онда припадници пука одговорили борећи се за живот, нити на Скендерији, где је прво убијен пор. Гвозденовић. То је једна и једина истина, све друго је пропаганда смишљена ради избегавања одговорности за почињене злочине.
– У ту пропаганду спадају и изјаве заробљених старешина у којима ,,признају“ да су они први отварали ватру, јер су сва признања изнуђена под тешким малтретирањем заробљених, противно Женевској конвенцији, ван свих правила међународног хуманитарног права. Све старешине заробљене 2.5.1992. су прошле тешка малтретирања, од потпуковника Божиновског, Начелника Дома ЈНА, па до последњег водника из ,,Шупутове групе“. (Само један пример: потпуковника Божиновског, кога су рањеног заробили, са прострелном раном кроз плућа оперисали су без анестезије у болници Кошево, да би га из болнице отео Исмет Бајрамовић-Ћело и водио на више места где је тучен, клан, извођен на лажна стрељања, исцрпљиван неспавањем, чак је и уринирано по њему, да би на крају у полусвесном стању био одведен у Председништво БиХ где је потписао дириговану изјаву о томе како је војска прва отворила ватру код Дома ЈНА. Размењен је 19.маја и након лечења на ВМА у једној од емисија је демантовао да су наводи у изјави његови, већ је под присилом, како би спасао голи живот, морао да је потпише и прочита пред камерама. Од последица малтретирања у заробљеништву умро је 1998.године у педесетшестој години живота.)
Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици, односно за злочине 2. и 3. маја 1992. године.
Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. године.
Добрица Петрић
