Да ли знате за истину која је табу. А она је следећа: САД су једина држава у свету која је својевремено ставила вето на резолуцију Савета безбедности УН којом се апелује на владе да поштују међународно право. Сетих се те истине сада, када су САД повукле свој потпис из споразума с Ираном о нуклеарном програму. Јер, екипа која се сада налази у Белој кући и креира америчку спољну политику састављена је од правих америчких фундаменталиста, то су заправо наследници Џона Фостера Далеса и Алана Далеса, баптистичких фанатика који су педесетих година прошлог века били на челу Стејт департмента, односно ЦИА, и који су сламали реформистичке владе у једној по једној земљи: Ирану, Ираку, Гватемали… И цепали међународне уговоре, као што је Женевски споразум о Индокини из 1954. године, чија је саботажа од стране Џона Фостера Далеса директно довела до рата у Вијетнаму и око пет милиона погинулих.
Досијеи са којих се у Вашингтону постепено скида ознака „поверљиво” говоре да су САД два пута биле на ивици да употребе нуклеарно оружје. Хоће ли и најновије америчко цепање међународног уговора с Ираном довести до рата – и какве то доказе за кршење тог споразума од стране Техерана има Вашингтон?
Недељама после 11. септембра 2001. године, либерални британски „Обзервер” објављивао је извештаје у којима се настојало да се Ирак повеже са догађајима од 11. септембра и са страхом од антракса. Причу су форсирали „извори унутар британске владе” и „обавештајни извори”. „Доказа је све више…”, речено је у једном од тих текстова. Доказа уопште и није било, као што ни сада, око наводног иранског кршења међународног споразума о нуклеарном програму, веродостојни докази нису понуђени.
Велики амерички дисидент Едвард Херман је у свом есеју „Баналност зла” описао поделу посла између оних који смишљају и производе најмодернија и најсмртоноснија оружја, оних који доносе политичке одлуке о њиховој употреби и оних који стварају илузије које оправдавају њихову употребу.
„Функција експерата и главних медија”, написао је он, „јесте да оно што је незамисливо учине сасвим нормалним и уобичајеним за најширу јавност.”
Џон Пилгер је то у „Њу Стејсмену” назвао „опасношћу од геополитичког фашизма, који се развија од 1945. године, а чији је развој убрзан после 11. септембра”. Нове границе правде, или нови амерички ескапизам? У Авганистану су крајем 2001. разбојници и убице из Северне алијансе управљали летовима америчких авиона који су гађали разбојнике и убице из састава талибана. Због масовних злочина против ратних заробљеника у Авганистану, у Кундузу и у Мазар-и-Шарифу, које су починили амерички савезници из Северне алијансе, Вашингтон никога није извео на оптуженичку клупу. Ако тада Буш није успео да схвати морал државника Беле куће, сада га очито на схвата ни Доналд Трамп.
Сенке духова око нас подсећају нас на последице убиства истине на нивоу државе. Од 11. септембра 2001. године Америка је изгледа земља која се плаши да отвара пошту и да лети, где се данас много људи осећа болеснима. Слаб је изговор да ће вођење ратова преко посредника послужити као ефикасна терапија онима који су тако дубоко огрезли у бежање од истине.
Одлука Вашингтона о иранском нуклеарном програму почетак је нуклеарног кошмара на Блиском истоку, Техеран ће неко време чекати и ако га Вашингтон подвргне новим економским и политичким санкцијама Иран ће несумњиво опет покренути свој војни нуклеарни програм. Да би произвео атомску бомбу треба му још највише годину дана. Недостају му само упаљачи, односно ктитрони. А њих вероватно може да купи на „слободном тржишту” оних држава које су такође под америчким санкцијама.
Ако Израел одлучи да нападне Иран и његов нуклеарни програм врати 15 до 20 година уназад, израелска авијација може бомбама типа ГБУ-28 уништити добар део иранских подземних нуклеарних постројења.
Но, шта ће бити „Дан после”? Хоће ли и чиме Иран узвратити? Балистичких ракета које могу досегнути Израел Иранци и немају много, само 12 лансера за 20 пројектила типа „шахаб-3”, те десет силоса за „шахаб-3” и „шахаб-2”. С друге стране, израелска ПВО располаже са 17 батерија ракета „хоук” побољшане верзије, десет батерија ракета „патриот”, осам батерија пројектила „ероу” и са најмодернијом мрежом радара за гледање „иза хоризонта”, све лоцирано код Хадере, Палмачима, Неватима и Бершебе. Чак и да Иран лансира ракете на Израел, врло мали број тих пројектила евентуално би и прошао кроз ПВО систем Израела. Евентуалном блокадом Хормуза, Техеран би само помогао САД, па и неким земљама Персијског залива, да и оне уђу у сукоб. Остају још напади Хезболаха. И цене нафте. И међународни односи?
И то је све…
Мирослав Лазански
Извор: politika.rs
