Када говоримо о другосрбијанцима најтеже је остати у оквирима пристојности. Mорамо признати да већина грађана тешко може одређени епитет заменити фином и културном речју. Да би човек написао текст на неку тему мора имати опуштен однос према њој, како би на најбољи и најразумљивији начин изразио мисли, ставове и идеје.
Признајем да овај текст пишем уз максимално суздржавање, као неки вид искушења. Сама еволуција настанка, развој, деловање и врхунац Друге Србије, као и осврт на све то изазивају код мене јако непријатне реакције, јер нормалан склоп човека није довољно јак и не постоји имунитет који би филтрирао информацију кључне речи “другосрбијанци”, а да не изазове бес.
Када неко уради или каже што не годи нашем слуху или се коси са нашим уверењем, као нормални и толерантни људи би прво требало да се запитамо шта га је навело да то уради. На другом степенику, покушаћемо и да разумемо тај чин. За ово последње, не позивам се на хришћанство, лицемерно је, хајде да пробам да се позовемо на људску зрелост.
Дуго времена сам размишљао о иконама и трибунима Друге Србије, и никако не могу да схватим како један човек може да живи са тим да од другог човека (обичног смртника) на улици доживљава салве увреда, да свесно изазива поглед презира, да сасвим мирно живи са тим, као да је све то саставни део живота, да је то океј, да се ништа не дешава. Искрено мислим да се ту ради већим делом о мазохизму и недостатку образа, али пустимо сад то, посветимо се фактима о наношењу штете и зла сопственом народу и држави од стране евроатлантских “антифашиста”, либералних левичара из круга двојке од милоште названих другосрбијанцима.
Колико ја схватам корене другосрбијанства, рађање весника мондијализма требали би да потражимо у седмој деценији прошлог века као резултат сукоба у Савезу комуниста. Уосталом, велико је питање да ли уопште то можемо назвати сукобом ако узмемо у обзир да се Брозова машинерија олако решила чувене тројке Никезића-Перовићеве-Тепавца. Још су их наградили титулом либерала, без основа и без икаквог разлога, јер се та група изјашњавала као тврдо-комунистичка, и никако се није залагала за успостављање вишестраначја и демократије. Разлике између Броза и поменуте групе била је у нијансама, по питању идеологије и државног уређења земље.
Према сведочењу многих савременика чувене тројке, јако их је нервирало то што су означени либералима у кампањи који је спроводио режим над њима. Како кажу, тиха река брег рони, свој капитал из прошлости су наплатили, наметнути “либерализам” попут плашта навукли су на леђа и под тим знамењем кренули у борбу против сопствене државе и народа, првих дана вишестраначја у Србији почетком владавине Слободана Милошевића. Попут палице у рукама америчке спољне политике ударали су бесомучно и нису штедели. Што народ каже, за све паре.
Бивши екстремисти а тада прекомпонована грађанска елита по налогу моћника преко баре нападала је Милошевићев национализам, често у изјавама позивала на боље време и прошлост (Брозову диктатуру), док је сваки вид српског патриотизма био означен фашизмом. Није им сметало што поједини Милошевићеви супарници тог времена баштине равногорство, било им је прихватљиво савезништво са свима како би се српској нацији наметнула кривица за ратове који су буктали широм бивше Југославије. Били су шампиони у пресвлачењу, УЈДИ, Реформисти Анте Марковића (који им је први окренуо леђа и запалио ван земље), ГСС…и многе друге странке, удружења, покрети…увек дисциплиноване чланице пар великих и идејно шароликих укрупњених опозиционих блокова и коалиција против Милошевића.
Читали смо и чули много критика на рачун другосрбијанаца из пера и уста многих умних људи, са свих смерова политичког спектра у нашој земљи. Посебно бих издвојио одломак покојног академика Николе Милошевића, који је најбоље дефинисао еволуцију развоја националних штеточина, у својој књизи “Политички споменар – Од Броза до ДОС-а”. У господственом маниру Милошевић је забележио: “Њихови (мисли на експлицитно наведена имена шефица појединих НВО)амерички покровитељи и налогодавци нису дакле од њих тражили, а ни очекивали, да раде на успостављању и унапређењу демократских институција у Србији већ само да убеђују српски народ да је једино он колективно одговоран за све ратне злочине у минулом рату и да му омиле Хашки суд као место на коме се узорно дели правда готово налик на ону божанску…”
Након свих ових година а поготово након петооктобарског пуча можемо са сигурношћу рећи да Западу предвођеним САД никада није био циљ да се у Србији поставе темељи једне озбиљне правне државе, већ колоније у којој ће се борба под паролом за демократске вредности свести на борбу и убијање сопственог идентитета. Највише су им одговарали следбеници Брозове идеологије у таквом подухвату, јер је пројекат исти, анти-српски – што мање српског утицајаи самоспознаје, што више измишљених нових народа и држава. Као у време Броза. Тражили су људска права, као неопходни новитет, током Милошевићеве власти, а позивали се на Брозову Југославију као да су тада стандарди били савршени. Оно што је заједничко за скоро све њих, јесте да раде искључиво за новац и сопствену удобност. Није ни чудо, јер је 90% њих веома добро профитирало у време Броза као омиљени и добро плаћени дисиденти или су директни потомци Брозове касте богатих комунистичких функционера, навикнути на скупе стране школе и добар живот. Они се плаше истинске демократије и промене свог лагодног стила живота. Они се плаше јачања патриотизма јер ће пресушити Сорошево финансирање у том случају.
Тако је било, а шта се дешава данас и где су другосрбијанци? Ту су, али су једном ногом загазили на историјско сметлиште. Данас су нервознији него икада. Снашла их је хистерија одбаченог љубавника, јер су постали технолошки вишак код својих послодаваца. Фабричка трака је стала. Дошло је до непланиране промене равнотеже у свету, до промена спољне политике великих сила. Ми сужњи Срби, да се не лажемо, навијали смо за Трампа током последњих председничких избора у Америци, из очаја и наде да ће нас већ једном Запад оставити на миру да мало предахнемо, да будемо оно што јесмо, у духу своје традиције, да ће се напокон чути глас истине и исправити неправда окупације КиМ, да ће неко одговарати за злочине над Србима и за НАТО агресију на нашу земљу. Молимо се за слом ЕУ (трговинске творевине без политичке интеграције у којој јачи наређују слабијима и користе их као јефтину радну снагу и купце упола лошијих извозних производа него у домаћој средини), да би напокон постали равноправни преговарач на свим столовима, а не по чекаоницама и предсобљима Брисела. По свим параметрима, ова 2017. година биће година великих промена, веома тешка за лешинаре на небу лажних “људских права”. Али, немојмо се заваравати, њихови финансијери никако нису банкротирали и они неће нестати. Прегруписаће се, у нове организације и покрете, под новим плаштом, постаће још агресивнији, јер данас је на дневном реду прерасподела светског колача, утицаја и новца. У тој борби биће много очаја, а основано сумњам да очајни, могуће је, не презају ни од изазивања хаоса, како не би изгубили досадашњи утицај и стил живота.
Душан Опачић
Извор: arandjelovacinfo.rs
