Српска државност „са оне стране Дрине“ , траје готово истоветно дуго колико и српска државност у Србији и српска државност у Црној Гори. Земља са леве обале Дрине је наша исто колико и ова са десне. То је земља Кулина бана, Твртка I Котроманића, Стефана Вукчића-Косаче, али и Мехмед-паше Соколовића и Хусеин-капетана Градашчевића. Дучића , Шантића и Капора, али и Османа Ђикића, Андрића и Селимовића. Гаврила Принципа али и Мухамеда Мехмедбашића. Јездимира Дангића али и Мустафе Мулалића. Република Српска је „кулминација“ свих српских жеља и тежњи за обновом српске државности преко Дрине, које до ње није било још од турског ропства. РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ ПРЕ СВЕГА НАСТАЛА ИЗ СТРАХА ОД НОВОГ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ. Република Српска је то историјско трајање од Босанске бановине и стварања Херцеговине до наших дана и она у себи обухвата све горе наведене личности и великане, она је њихово загробно место, а ако не то, онда чувар њихове традиције и борбе. Федерација БиХ , са друге стране, представља онај сугуби континуитет окупационе, колонијалне, протекторатске политике у БиХ , која се смењивала кроз окупације ; турску, аустро-угарску, усташку и данашњу евроатлантску.
Упркос на први поглед дискредитујућем и компромитујућем наслову, он и садржај овог текста не имплицирају на оно „жртвовање“ БиХ од стране РС , које на уму имају политичари и окупациони управници из БиХ и региона када готово увек неосновано нападају РС и за оно што је можда крива и за оно за шта никако није, када говоре о погубности сваке радње која има за циљ ресуверенизацију Републике Српске , која од Дејтона на овамо трпи све већа ограничења и укидања својих надлежности прописаних истим тим Дејтоном, а са чијим враћањем је почело, у етапама, у последњих неколико година. Те „акције“ руководства РС се сматрају, свакако неосновано, покушајима „отцепљења, независности, присаједињења Србији и наравно неизбежног „рушења Дејтона“ , иако, као што можемо да видимо, рушење Дејтона је када се Републици Српској укидају, ускраћују и забрањују права , обавезе и дужности прописане Дејтоном, а не када она, та права , дужности и обавезе враћа.
Овде се ради о једном другачијем „жртвовању“ БиХ зарад РС, које, нажалост, долази са наше стране и за које, опет нажалост, не можемо кривити никога другог осим нас самих. Ради се о томе, да се зарад двадесетпетогодишње политичке творевине српског народа Босне и Херцеговине, Републике Српске, жртвује сва српска прошлост и историјат српске државности , културе, вере, традиције Босне и Херцеговине на тим просторима, а која управо даје данашњој Републици Српској легитимитет, као што сам већ навео, да се сматра јединим правим представником и настављачем српске државности у Босни и Херцеговини. Не улазећи у опште у значај и потребност једне српске државе преко Дрине (макар она захватала „само“ 49% територије БиХ, упркос оних 100% БиХ, колико су Срби „држали“ до доласка Турака) , погубно је са наше стране, да, зарад очувања РС данас, које је крајње неопходно и неспорно, ми, крајње непотребно и штетно, занемарујемо, одбацујемо и одричемо се сваког помена имена Босне ( и у неку руку чак, и Херцеговине ) , у историјском контексту, зарад данашњег компромитујућe-политичке асоцијативности тог имена, као да се није све српско у средњем веку „са ове стране“ Дрине називало босанским, и подразумевало као српско и није доводило у питање, је ли, или није српско. Исти, или врло сличан случај, у знатној мери блажи и погоднији за нас, јесте са „спорношћу термина“ , „Црна Гора, Црногорци и црногорски“, као да је једини карактер ових термина, осим српског , и могућ. То наводим као упоредни пример да бих ближе и боље образложио своју главну тезу.
Поставља се питање: да ли је вредно, да ми данас, зарад ситних дневнополитичких распри и сакупљања политичких поена, занемарујемо и стварамо анимозитет ка термину „Босна, Босанци и босански“ , унапред га асоцирајући са становницима Босне муслиманске вероисповести, самодекларисаним „Бошњацима“ ( од 1993. , до тада су били „Муслимани“) или „Босанцима“ ( још увек се споре око тога како се зову и којим језиком пишу – бошњачким или босанским ) , вештачки га отуђујући и одаљујући од Срба и српског народа? Као да не знамо ( или као што не желимо да знамо, као што би многе наше „комшије“ желеле да забораве ) , да је реч Босна у средњем веку била само географски појам, у чији се српски карактер државе и становништва, није сумњало. Као да не знамо, да Константин VII Порфирогенит пише, у свом спису „О управљању царством“ ( “ De administrando imperio”), да су Босну населили Срби. Као да не знамо , да босански бан Матеј (Матија ) Нинослав, у својим повељама Дубровчанима, своје поданике назива „Србима“. Као да не знамо, да су богумили били верска секта хришћанске цркве, а не некаква засебна религиозно-народна творевина из које би се могла „изродити“ некаква посебна , модерна „бошњачка“ нација на коју претендују сви они који би се звали свакако другачије, само да се не морају ( опет ) звати Србима. Као да не знамо да смо упоредо са српском династијом Немањића у Србији, имали српску династију Котроманића у Босни, које су се „мешале“ брачним везама. Као да не знамо да је Твртко I Koтроманић узео у свом краљевском звању име »Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја« (титула у латинским повељама, у српским она гласи «Краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) , а да је на Косово Поље послао једног од својих најбољих војвода, Влатка Вуковића, који је у најславнијој српској бици чинио са својим трупама њено лево крило и први известио краља Твртка о српској победи, пировој победи, скупо плаћеној победи, али свакако победи.
Затим, о Херцеговини, као другом делу имена данашње федерације, тј. о српском историјском карактеру њенога имена, не треба трошити претерано речи, јер се њен српски историјат и карактер, готово уопште, не доводе у питање, али ипак треба подсетити оне који не знају, или не желе/ неће да знају, или би волели да не знају , да је она добила име тако што се Стефан Вукчић Косача , наследник Сандаља Хранића Косаче ( српског великаша из породице Косача који је управљао простором од Неретве до Дрине са титулом великог војводе русага босанског ) , оснивач „војводства светога Саве“ , прогласио, у манастиру Милешеви, „херцегом од Светога Саве“ .
Затим је уследио период турског ропства у ком је српски народ тих простора , пролазио кроз планску, систематску, вишевековну, етапну и никада у једном тренутку претерано масовну, исламизацију. Ово потврђује у својим књигама , научним радовима и јавним излагањима, историчар из Тешња ( БиХ ) , Салих Селимовић, са довољно (само)свести и (само)искрености, да се , чак и по цену «главе» , назива Србином. Узрока за исламизацију је и иначе, било више , а поготово у Босни , у којој није била толико присутна власт аутокефалне, српске православне цркве, већ и црква богумилска, «босанска» , о којој, и добро и лоше, врло веродостојно пише и Црњански у свом делу «Свети Сава» . Опште је познато да је исламизација српског народа била јача, већа и израженија на оним подручјима где је власт и утемељеност православне цркве била мања, јер је она, у време двоструког ропства ће се показати, била «држава уместо државе» у периоду када државу нисмо имали и окупљала све Србе «под један кров» и чувала од преверавања и однарођења. Међутим, неке од великих Срба ће дати и тај и такав «исламизирани» део Босне и Херцеговине, чија имена сам поменуо на почетку овог текста. Чак и у овим смутним временима, нико није сумњао у «српскост» историјског карактера БиХ , јер је српски народ, после вековног робовања, на попису у Аустро-Угарској монархији из 1910.г. сачињавало већину. Апсолутну, ако не узимамо у обзир верску поделу ( Срби – само православци, муслимани – само «Бошњаци» ) , и већину од укупног броја, ако узимамо у обзир верску поделу;
По вероисповести је било 825.418 српско-православних, 612.137 муслимана, 434.061 римокатолика, 8.136 гркокатолика, 11.868 јевреја и 6.342 протестаната. Највећу услугу стварању засебног «Бошњачког» идентитета , дала је свакако друга Југославија, која је у својим процесима расрбљивања и комадања српског националног корпуса, и Србима мухамеданске вероисповести, што по њиховој жељи, што по зацртаном антисрпском карактеру, дала «нацију» , језик, државу , културу историју итд. Као уосталом и Македонцима и Црногорцима ( на новим, «дукљанско-монтенегринским» зеленашким и Дрљевићевским , а не на старим српским, основама ) .
И са таквом сликом и приликом ми улазимо у Босанско-херцеговачки верско-грађански рат. Довољно је рећи да је први назив данашње Републике Српске био Српска Република Босна и Херцеговина. Из којих разлога је дошло до каснијих измена имена, постоји више верзија, али је то свеједно јер је до измена дошло. Правдајући то ратним и ванредним разлозима и околностима, данас никако не може бити оправдано то да председник РС, те бројни политичари, званичници, јавне личности и сл. , са обе стране Дрине , желе да «раскрсте» заувек , са Босном и Херцеговином ( мислећи на федерацију БиХ ) , не схватајући да тиме «раскршћују» и са више него хиљадугодишњом историјом српске Босне и Херцеговине, тј. зарад дневнополитичких активности и делатности, несвесно, разарају историјски темељ, основаност и оправданост постојања српске државе са леве обале Дрине, данас оличене у РС. Једна од главних «победа» друге Југославије , данас јасно видљиве, је у томе што је Србе поделила по свим могућим основама, и разровила јединственост српског народа дајући географским одредницама делова српског народа насељеним на њима ( Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори ) карактер засебних нација, историја, становништва, цркава , традиција и сл. Питање је само, хоћемо ли ми , пратећи њихову линију , настављати њихову политику сужавања и сабијања свега срспког на границе данашње Србије, уз додатак «пола БиХ» тј. РС , или ћемо, почети повратак «српском становишту» и наставити борбу за све српско, не борбу у војном смислу, јер за то данас немамо ни средстава, ни могућности, већ у културном смислу, где све почиње , из чега све проистиче и где се , на крају крајева и све завршава.
Једино је сигурно; ако се ми будемо «гадили» и «ограђивали» од термина «Босна, Босанци и босански» , «Црна Гора, Црногорци и црногорски» , наши противници сигурно неће, али нека нам онда сутра нико не буде крив када босански (фактички српски) Краљ Твртко буде Бошњачки а не српски, или црногорски краљ Никола, монтенегрински а не српски. За то нам неће нико бити крив, сем нас самих. А ако нам присвоје историју, културу и традицију са тих подручја, која тренутно насељавају антисрпски расположени припадници некадашњег српског народа (нарочито у владајућој елити) , и прогласе их за своје, губе се сами темељи наших разлога и доказа у корист свих тих српских простора и земаља. А одатле, до свођења свега српског и свих Срба на «Београдски пашалук», кратак је пут. Мило Ломпар, изрекао је најбитнију реченицу за нас Србе у 21. веку , уједно као упозорење и опомену, шта се сад дешава и ради, и шта ће на крају бити ако ништа не урадимо упркос тога и упркос томе; „Све што је српско, треба свести на србијанско ( на територије данашње Републике Србије , прим. аут. ) , да би временом, све оно што није србијанско ( Његош, Андрић, Селимовић… ) , престало да буде српско.“
Никола Јовић
