Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер упозорио је европске посланике у Стразбуру да се земљама региона не сме одузети перспектива чланства у Европској унији, јер би, у супротном, „рат могао да се врати на Балкан“.
Јункер се, као што је манир званичника ЕУ у последње време, поставио као уморни родитељ који, кад се непослушна деца потуку, узме играчке и каже – сад је доста, не занима ме ко је крив, само прекините.
Зна, наравно, Јункер да није „рат“ неко злокобно митолошко чудовиште које је деведесетих разорило Балкан, а сада би могло да се врати да доврши посао. Зна да рат има узроке и поводе, да негде мора да избије и да неко мора да опали први метак. Али, ЕУ упорно покушава да задржи привид политичке коректности, говорећи о „свим странама“, „спуштању лопте“, „Балкану, „региону“… и избегавајући да се бави конкретним ситуацијама и конкретним кривицама и грешкама.
Легитимно је, наравно, да кажу – то су ваши проблеми, ви их решавајте како знате. Али ако већ заузимају покровитељску позицију, онда би требало да, ако је већ реч о могућем рату, кажу – ко то прети ратом и где.
Јасно је свима да у „региону“ истрошеном и још неопорављеном од ратова деведесетих, тешко да некоме озбиљном и иоле нормалном може да падне на памет да поново ратује. И да је последње потенцијално жариште заправо Косово, а варница би могао да буде само сукоб око севера КиМ. Јасно је, исто тако, да је незамислива ситуација у којој би Србија покушала да силом врати суверенитет на делу Косова и Метохије и да је сценарио у коме српскa војска напада Албанце раван научној фантастици.
И ту, хтели – не хтели, долазимо до питања – ако претња ратом постоји, зашто је тако тешко рећи ко би то, на Балкану, поново у рат.
Вук Мијатовић
Извор: novosti.rs
