„Секс-бомбу” у краљевској академији, активирала је 30-годишња плавуша са ликом валкире. Њено име је Матилда Густафсон, запослена у највећим шведским дневним новинама Dagens Nyheter (Данашње вести). Ујесен прошле године, новинарка је сакупила и објавила сведочанства неколико десетина жена, које су оптужиле најутицајнијег члана културне сцене Шведске за сексуално узнемиравање.
На тај начин „случај Густафсон“ почео је да се распетљава још у новембру 2017, али тада име скандалозног „културног радника” још није било поменуто, већ је вешто скривано. Власт, као и шведски медији, схватили су да је у игри репутација целог Нобеловог комитета, који је визит-карта те северноевропске државе. Неко време Шведска се из петних жила трудила да заташка скандал, чини се узалуд.
После објављивања првог чланка, сви који су на било који начин били повезани са културном елитом Стокхолма, знали су о коме је реч. Сексуално предаторство унутар зидина Краљевске академије, на месту где се сваке године додељује Нобелова награда за књижевност, све је то била јавна тајна.
Испоставило се да је шведски Вајстин 71-годишњи француз Жан-Клод Арно (на слици испод, са супругом). Човек који се нашао у центру скандала рођен је у Марсељу, али се пре 40-так година преселио у Стокхолм, где се оженио локалном песникињом Катарином Фростенсон. Млађана песникиња била је ћерка познатог шведског писца. По праву рођења, припала је културној елити пишући стихове, поеме и песме без риме. Искрени љубитељ шведске поезије Јосиф Бродски се са скепсом односио према слободном стиху: „Да будем искрен, на мене та поезија није оставила никакав утисак”.
СЛАДАК ЖИВОТ ЖАН-КЛОД АРНОА
Песникиња Фростенсон је 1992. године постала члан Краљевске академије. У пакету с њом ишао је и њен муж. Формално, Жан-Клод Арно је фотограф и режисер, па ипак његова улога у културном животу Шведске значајно надмашује његове квалификације. Последњих 30 година постао је права сива еминенција Нобелове награде за књижевност. Укупно је у Краљевској академији 18 академика. Зли језици називали су Арноа „деветнаестим чланом”.
Боравећи у Паризу, Арно је одседао у луксузним апартманима који припадају Краљевској Академији, и баш је на том месту, према речима новинарке Матилде Густафсон, био домаћин многобројном женском друштву. У самом Стокхолму Краљевска академија је буџетским новцем деценијама финансирала делатности Арновог студија Форум. То невелико здање у центру престонице Шведске постало је познато по својој интелектуалности и елитизму. Под диригентском палицом Арноа, организовани су спектакли и перформанси, на тај начин Жан-Клод је пажљиво сакупљао око себе културну елиту.
Госте Форума служиле су волонтерке које су биле лепе и интелигентне девојке. По правилу, волонтерке су биле регрутоване из редова студенткиња, списатељица и песникиња на почетку каријере, које су биле спремне на све, само да уђу у круг културне елите. Арно их је лично одабирао. „Све у свему, те девојке личе на оне из Плејбоја, само што нису голе и немају накачене зечије уши и репиће” коментарисали су француски новинари који су присуствовали перформансима у галерији Форум.
Судећи по истраживању Густафсонове, за последњих четврт века „деветнаести академик” узнемиравао је чланове академије, лауреате Нобелове награде те њихове жене, ћерке и рођаке. На његовом рачуну налази се неколико десетина жртава, уз додатак да нису све жртве спремне да изађу у јавност. Данас Арноа оптужују за 18 случајева, у распону од сексуалног узнемиравања до силовања.
Много жена је и раније покушало да оптужи Арноа за недостојно понашање, али морал Академије није дозвољавао објављивање компромитујућег материјала. Тако је, на пример, 1996. године сликарка Ана-Карин Бјулунд написала изјаву против „сиве еминенције” коју је адресирала сталном секретару Академије Стуре Алену. Професор Ален је потпуно игнорисао њену изјаву. „Садржај њеног писма учинио ми се потпуно неважним”, објашњавао је касније новинарима.
Истраживање Густафсонове умало се није неславно завршило. Дневне новине за које је радила наставиле су да објављују материјале о скандалу, али без помињања самог Арноа: власт и медији су чекали да се проблем реши сам од себе, да се заборави. Ипак, случај је преузела у своје руке прва жена секретар Краљевске академије, књижевни критичар Сара Даниус (на слици испод). Баш је она позвала адвокатску фирму да спроведе пуну истрагу, и она је та која је шведској јавности прва рекла шта се догађа иза кулиса главне светске књижевне награде.
ОДЛУЧНА БОРБА САРЕ ДАНИУС
Као резултат, истражитељи су Академији препоручили да се на одговорност позову и сам Арно (за узнемиравање и проневеру), као и његова жена Фростенсонова. Поетеса је годинама успевала да сређује да Академија спонзорише клуб њенога мужа и друге приватне послове.
Арноа су такође оптужили да је трговао именима добитника нобелове награде, која се иначе држе у строгој тајности до објаве, и то именима попут Харолда Пинтера, Елфриде Елинек, Светлане Алексијевич и многих других. Арно је продавао инсајдерске информације заинтересованим издавачима, узимајући у обзир да после објаве тиражи лауреата достижу звездане висине.
Одлучна борба Саре Даниус против „деветнаестог члана” и његове свемогуће супруге довела је до стања беса многе академике. На специјалном заседању Академије тек је шест чланова подржало њене захтеве и затражило оставку Фростенсонове, док је осам чланова било на страни поетесе и њеног мужа. Притом су сви замерили Даниусовој што је прљави веш Академије изнела на светлост дана и на тај начин нанела штету репутацији уваженог клуба. Предлог правника истражитеља да се случај пребаци на полицију и судске органе академици су одбацили великом већином гласова.
Бивши секретар академије Хорас Енгдал такође је иступио у одбрану свог друга Жан-Клод Арноа. Написао је неколико чланака за таблоиде, у којима је назвао Даниусову „најгорим секретаром у историји”, а оне који критикују „сиву еминенцију” назвао је „шаком јада”. На Арнову страну стао је и 89-годишњи Стуре Ален, што је разумљиво јер му се смешила перспектива суочавања са прикривањем кривичних дела у деценијском трајању.
На врхунцу скандала двојац Фростенсен–Арно отишао је у Париз и тамо провео целу зиму, игноришући све јавне скупове. Међутим, до правног разрешења целе ситуације није дошло. Шведске власти одлично схватају, да суд може тотално да компромитује награду, коју већ дуже време критикују да је политизована и ангажована.
Неке академике је недодирљивост супружничког пара једноставно поразила. Почетком априла о својој оставци Академију су обавестили стални секретар Петер Енглунд, писац Клас Естергрен и песник Чел Еспмарк. Недељу дана после тога одржана је још једна бурна седница Академије, после које су оставке поднели главни протагонисти Сара Даниус и Катарина Фростенсен. На тај начин је у шведској краљевској академији остало свега 12 чланова, што је само по себи изавало кризну ситуацију.
Случај је такав да Академија која уручује Нобелову награду за књижевност функционише по архаичним правилима, која се нису мењала још од 1786. године. Никакве оставке нису могуће у принципу. Статус академика је доживотан, чак и ако он не долази на заседања и не учествује у раду. Када члан Академије умре, на његово место се бира други кандидат, који мора да добије најмање 12 гласова. Из тога следи да, ако Академију напусти још један члан, академици више неће моћи да попуне своје редове.
ШВЕДСКИ КРАЉ СПАСАВА „НОБЕЛА“
Постојећу процедуру одредио је шведски краљ, и због тога ту нема места демократским процедурама: свој устав академици не могу да промене све и да хоће. Зато се у скандал невољно умешало и Његово Величанство. Назвавши цео случај „несрећним инцидентом”, Карл Густав XIV обећао је да ће изменити устав Академије и да ће смислити нешто у циљу да академика буде поново 18.
Нобелова награда за књижевност одавно изазива многа питања. Књижевници из Европе изнервирани су тиме што награда често одлази у руке тотално непознатим ауторима из Африке. Са друге стране, аутори из земаља Трећег света раздражени су чињеницом да Нобелова награда најчешће иде у руке ауторима који пишу на енглеском језику. Последње одлуке Академије тотално су шокирале јавност. Нобелову награду за књижевност за 2015. годину добила је Светлана Алексијевич за документарне записе у типу интервјуа, који у суштини није уметничко дело. У 2016. награда је додељена Бобу Дилану за текстове песама. Излишно је говорити о политичкој ангажованости саме награде.
Ипак, сексуални скандал је кудикамо опаснији за Нобелу награду. Он је обелоданио комплетан процес, који је вековима држан у строгој тајности далеко од очију јавности. Одједном се показало да најважнију књижевну награду на свету уручује група другоразредних критичара и неостварених писаца, међу којима постоји договор да ”рука руку мије”. Некима од њих смеши се робија. А „сива еминенција” целе те групе је муж академика, оптужен за сексуално узнемиравање, силовање и проневеру новца из буџета.
На крају, главна светска награда за књижевност још ће неко време доносити добит и велике тираже својим лауреатима. Ипак, престиж Нобела топи се буквално пред нашим очима, а са њим у историју одлази и политичка тежина коју је награда са собом носила. Немогуће је прихватити као светионик западне културе место које окупља интриганте, развратнике и лопове, чак и ако се зову шведска Краљевска академија.
Викторија Никифорова
Превео Зоран Драгановић
Извор: standard.rs / vz.ru
