„Какво год решење да буде, Срби ми неће опростити“.
Колико само има истине у овој суровој реченици коју је Александар Вучић изрекао у недавном интервјуу за један дневни лист када су га питали за решење око Косова и Метохије. Таман је баш тако, коју год одлуку да донесе, он ће бити од једног дела јавности приказан као најгоре зло које је Србијом ходало. За једне ће бити велеиздајник ако поклекне, за друге ће бити ратни хушкач ако не дозволи понижење Србије. Дабоме, све да питате са обе стране шта би они урадили на његовом месту, слегли би раменима и гледали вас бело.
ГЕНЕРАЛИ ПОСЛЕ БИТКЕ
Објективно, решења нема. Заправо, избор се своди да ли желимо да нам се шамар лупи са леве или десне стране, а ми морамо да се одлучимо на којој страни ће мање да боли. У сваком случају шамар не гине, а ни бол. Зато, не бих данас био на Вучићевом месту, таман да ми сва блага овог света понуде. Не би ни ови што ће да га критикују, но некима од њих политички одговара да се на косовско-метохијском питању Вучић самоубије, јер то им је пут ка његовом рушењу. Савршено знају да нам кажу шта неће, али никада не би умели да нам објасне шта хоће по питању Косова и Метохије, јер никада се том темом, осим у кафанским расправама, нису озбиљно ни бавили. Они ће своју улогу генерала после битке „часно“ заузети по предложеном решењу. Тада ће нам нашироко објашњавати како су они одавно видели и указивали да Вучић „нема капацитет“ да решава крупне проблеме, да се „незрело понаша“, „није дорастао времену“, итд.
Вучићу неће опростити ни ако евентуално понуди референдум да се народ изјасни о решењу које би предложио. Ови што би били против референдума рекли би да је кукавица која нема храбрости сама да донесе одлуку, и да скида одговорност са себе. Опет, ако не би понудио референдум ишла би друга врста критике, попут оне да је диктатор и да не пита народ за тако важне теме.
Има ли већег парадокса до тога да ми данас говоримо како на Косову и Метохији Вучић не би смео ништа да изгуби, а да се претходно не запитамо – а шта би то могао да изгуби, што иначе до сада већ нисмо изгубили? Власт немамо, но и то би некако могло да се преброди. Власти се мењају. Оно што је далеко горе је чињеница да ми немамо народ на Косову и Метохији, заправо имамо 90 одсто људи који су крајње непријатељски настројени према нама. Још гори проблем по нас су генерације које надолазе, јер Шиптари су и демографски, а и у образовном смислу, испред нас. Овај други сегмент је посебно битан, јер они су марљиво градили своју елиту, школовали је у иностранству, а ми то нисмо радили.
ЗА ЊИХ СМО ПОРАЖЕНА СТРАНА
Ипак, без обзира на ту чињеницу, слажем се да не смемо дозволити понижење у смислу да нам се отима оно што је историјски истински наше, а да при том ти који отимају немају намеру да понуде макар некакав привид алтернативе за оно што отимају. Да будемо искрени до краја, за њих је та прича завршена још 1999. године, јер они нас доживљавају као поражену страну у рату. Када си поражен у рату, како силни и моћни то тумаче, логика налаже да немаш право ништа да тражиш, већ само да се повинујеш захтевима победничке стране.
Наравно, за нас је такав однос неприхватљив. Ипак, нисмо ми ти који имамо моћ вечног супротстављања, јер методи најгорих притисака су у рукама оних који диктирају услове целом свету, а који себе доживљавају као победника. Могу да покрену читаву лепезу разноразних економских санкција и притисака, до тога да можда поново подстакну грађанске сукобе и ратове, који би нас објективно економски и демографски сахранили.
Једноставно, у стању су да нам униште било какву помисао на будућност. Опет, са друге стране, има ли будућности за нас ако се олако одричемо нечега за шта су реке крви проливене да би било слободно и што јесте за нас Србе истинска светиња? Уосталом, а ко нам даје гаранцију да нас неће даље цепати и дробити ако бисмо им дали Косово и Метохију?
Баш зато, не бих био у Вучићевој кожи ни пет минута. Заиста, шта год да одлучи, Срби му неће опростити.
Владимир Ђукановић
Извор: standard.rs
