Загреб – Иван Стево Крајачић, Титова десна рука, главни совјетски обавјештајац на Балкану, намеравао је уз помоћ новинарке Даре Јанековић објави своја сећања, али се – из непознатих разлога, на крају посла – предомислио.
Нагађало се да је објаву Крајачићевих мемоара стопирао Јосип Врховец, југословенски министар спољних послова, који је Крајачића уверио да би то по њега било опасно.
Крајачић је, наиме, знао највише што жив човек може да зна: како је Тито 1938. доспео на врх партије, који су југословенски комунисти сарађивали с Гестапом, а који с усташама, ко су били руски (совјетски) агенти у Југославији (он им је, коначно, био шеф), како је настрадао Хебранг, а како Крцун, како је пао Ранковић, за кога је радила Јованка, и тако даље.
„Крајачићеве врпце“ су лагано потонуле у заборав. О њему се никад није пуно говорило, а он сам, како се чини, то није ни желео.
Хрватски портал Еxпресс наводи детаље из сада већ заборављених списа.
Већ и парцијални увид у тај богати материјал јасно показује да је реч о грађи која ће, кад прође озбиљну стручну верификацију, свакако бацити ново светло на историју. На питање зашто та сећања никад нису објављена, извор, објашњава:
„Иван Стево Крајачић дао је барем десет интервјуа који никад нису објављени. Новинари би дошли код њега, разговарали, а кад би се јавили његовој секретарици за ауторизацију текста, дочекало би их изненађење. Секретарица би им рекла: ‘Знате, ништа од тога…’“
Крајачић је имао шта да крије наставља извор, па додаје: „Он вам је 1938. кренуо у Москву, на позив централе. Дошао је до Чешке, а онда, наводно самоиницијативно, одустао од пута у Москву и кренуо у Шпанију. Замислите, Стаљин вас зове у Москву, а ви се у Прагу предомислите и одете у Шпанију у грађански рат? Колико вам је то уверљиво? С друге стране, комунисти који су се враћали из Шпаније након пораза републиканаца обично су пролазили немачко заробљеништво. Французи су их испоручивали Немцима. Зашто би нацисти пустили толику масу комуниста, својих најљућих противника, на слободу? Колико их је пристало на сарадњу? Је ли Стево био међу њима?“
Није само то кардинална загонетка. Руске су тајне службе (ГРУ) у Шпанији ликвидирале све који су се одметнули од Стаљинове политике. Стаљин није дозвољавао ширење комунистичке револуције по свету, јер би га то суочило с већим непријатељством и изолацијом но што је могао поднети. Док се његов архинепријатељ Троцки залагао за „перманентну револуцију“ како би цео свет постао оаза комунизма, Стаљин је, као реалиста, био заговорник доктрине о „комунизму у једној земљи“. А да се та линија спроводи, бринули су се посебни одреди убица који су – у Шпанији, Француској, Белгији, Мексику, свуда – убијали непослушне.
Иван Стево Крајачић био је, чини се, на челу једне такве скупине егзекутора. Крајачића видимо и на низу других локација на којима се стварала велика историја. Он 1941. проводи у Земуну и у Београду, баш у време кад неким чудом бива ухваћен па потом стрељан други Стаљинов убица, Мустафа Голубић, Титов партијски непријатељ.
Крајачић је уз Тита у вили у Високој, у време кад (1948) прима Стаљинов телеграм, којим Тито бива проглашен издјаником. У соби су само Тито, Крајачић и Титов пас. Крајачића потом видимо у Београду кад се Тито жени са – гле чуда – његовом штићеницом Јованком, с којом остаје у доживотном пријатељству. Крајачић 1966. припрема и фамозни Брионски пленум, на којем пада Александар Ранковић, а, како показују ове врпце, Крајачић помаже Титу и да, уз сарадњу Католичке цркве, од Италије испослује признање западних граница Југославије, то јест СР Хрватске.
Људи мисле – наставља извор – да је Брионски пленум одрађен на Брионима. То је прилично наиван поглед на ствари… Крајачић је пре пленума одрадио разговоре са свим учесницима, они су на острво дошли припремљени. Знали су које су њихове улоге и шта треба да говоре.
„Кад смо мицали Ранковића, одредио сам“, пише у транскрипту, „да то буде на Брионима, тако никакав непријатељ није могао доћи и свака је псина била отклоњена…“ Брионским пленумом није макнут само Ранковић. Поражена је цела унитаристичка струја, која се ослањала на Србију и на Удбу.
Крајачић, у низу цитата – не заборавимо, разговори су вођени крајем 70-их и почетком 80-их година – сасвим јасно показује да му је на уму хрватска (односно републичка) самосталност, и да је посве начисто о томе да уставне промене циљају на државност република.
„Садашњи је устав (из 1974.) круна свега што смо дуго година смерали. Ка томе се дуго ишло, али се то што хоћемо недовољно извршавало“, каже Крајачић па појашњава: „Седео сам дуго година и у Уставној комисији и приговарао Кардељу – добро, мајку му, оставите нешто и за републике… сматрао сам да треба нешто оставити и федерацији, да војска треба остати јединствена. Зато сам и рекао, даш им иглу, а ушицу држиш код себе… То онда није оно куда идемо…“.
Његове инсајдерске тврдње о томе како су Партија и Црква сарађивале на утврђивању западних граница државе – које је Крајачић, чини се, више доживљавао као Хрватску, а Тито као Југославију – данас делују шокантно.
Ехпресс.хр
