Како је Твртко Котроманић све изненадио и од нејаког, голобрадог младића постао амбициозан српски владар и вешт дипломата, који ће сачинити један од најзначанијих споменика средњовековног српског права, којим се потврђују повластице граду Дубровнику и тамошњој властели?
ПОТВРДА СРПСКИХ ПОВЛАСТИЦА ДУБРОВАЧКОЈ ВЛАСТЕЛИ
Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьткѡ, Тврьтко, лат.Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338 — 1391.) је био српски бан и краљ средњовековне Босне.

Краљ Стефан Твртко I Котроманић након крунисања са црквом Светог Спаса из Милешеве
Током своје владавине проширио је територијални опсег Босне. Крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији, али је остао упамћен и по неколико значајних правних повеља, од којих је најзначајнија она којом се потврђују повластице Дубровнику.

Када је Стефан Други Котроманић умро 1353. године, престо је наследио његов петнаестогодишњи братић Твртко, син кнеза Владимира. Био је то сигнал и за преосталу властелу и суседе, пoсебно Угаре да покушају да се овајде због младости и неискуства младог Твртка. Изгледало је да ће у томе лако успети. Твртко се, међутим, доказао као вешт дипломата, мудар ратник и виспрен државотворац. Успео је да обузда амбиције свог брата Вука и остале српске властеле, да протера Угаре.

Твртко је са српским обласним господаром кнезом Лазаром Хребељановићем био у добрим односима. У то време кнез Лазар је био господар Моравске Србије и исто као Твртко, сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару је отео Рудник. Имао је претензије да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља.

У коалицији са кнезом Лазаром Твртко је успео да сруши Николу Алтомановића и дође у посед великог дела његових територија. На тај начин је постао сусед Балшићима, осионим господарима Зете и горње Албаније. Ови су после погибије браће Мрњавчевића у Маричкој бици проширили своју власт на Пећ и Призрен. Извукли су корист и од рушења Николе Алтомановића, загосподаривши залеђем Дубровника (Требињем, Конавалима и Драчевицом) због чега ће доћи у сукоб са босанским баном, који је такође истицао своје право на дубровачко залеђе, позивајући се на своје Немањићко порекло.

Почетком 1377. (у јануару или првој половини фебруара) преотео им је Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшића (срп. Гюргь Балшикь) на пљачкање Босне све до Невесиња. Ђурђевом смрћу, Твртко је ослобођен бриге с те стране, а власт над територијама заузетим 1377. осигурана. Уз то, и преостало приморје између Которског залива и територија заузетих 1377. потпало је под власт босанског владара. Твртко је тако постао господар јадранског приморја између Котора и Дубровника (без тих градова, разуме се). Тим освајањима, нарочито оним дуж Дрине и Лима, повећао је још више удео православних (српских) свештеника, монаха, верника и цркава под влашћу босанског владара.

После тих успеха краљ Стефан Твртко, као краљ Србије, Босне и Приморја 10. априла 1378. године, потписује Повељу „којом потврђује Дубровчанима повластице и уговоре српских и босанских владара“. Ова повеља представља изузетан споменик српског средњовековног права, а њом се највише бавио проф. др Александар В.Соловјев. Александар Василијевич Соловјев (18. септембар 1890, Калиш код Гродна, Руско царство, сада део Пољске — 15. јануара 1971, Женева, Швајцарска) је био руски историчар, стручњак за српску средњовековну историју и средњовековну хералдику. Иако се образовао у Русији Соловјев је добар део радног века провео у Краљевини Југославији након што је избегао током револуције у Русији. Постао је асистент на Београдском универзитету 1920. године. У Београду је 1928. године докторирао, са темом Одабрани споменици српског права. Након Другог светског рата Соловјев је морао да напусти Београд услед идеолошког прогона. Изгледало је да ће мир пронаћи у Сарајеву, где је постао професор новооснованог Правног факултета у Сарајеву и као најугледнији научни радник међу професорима постављен је за првог декана овог факултета. Ухапшен је 1949. године из идеолошких разлога и осуђен је на осамнаест месеци затвора. Са породицом је избегао у Женеву 1951. године. Након неколико година 1955. постао је редовни професор Факултета за књижевност Универзитета у Женеви. Водио је катедру за словенске језике и књижевност до 1960. године када је пензионисан. Умро је у Женеви 1971. где је и сахрањен.

Књигу Соловљева „Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века)“ у којој се налази и поменута Дубровачка повеља, штампала је 1926. године „Издавачка књижарница Геце Кона“.

Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција, што и поменута Повеља потврђује. Видевши, како сам каже у Повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.

Даље Твртко Дубровнику, као граду и његовој властели потврђује старе повластице, као и трговачке слободе и слободу кретања. Твртко обећава заштиту и помоћ у одбрани Дубровника…

На крају Повеље се истиче да ју је написао логетет, у слободном преводу шеф дворске канцеларије и писар – Владе.

Предраг Савић

(аутор је адвокат из Београда)

Извор: Српски глас

Објавио: rasen.rs