Свакодневно у злочиначкој агресији гину дјеца. Зликовци су им одузели дјетињство, умјесто у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На звук сирена дрхте мала срца. Младе животе односе бомбе, а непријатељ се извињава, док зла вјештица Мадлен тврди да то чини из љубави према Србима.
Прољеће је најљепше доба у мојој улици – Улици Оморика. Тада моја улица процвјета јер се на ливади испод моје терасе, поред бијеле раде, љубичице и маслачка појаве нове плаве, смеђе и црне главице – стижу нови клинци и клинцезе. Сатима их посматрам и уживам у новом животу кога доносе. Кад год осјетим да та безбрижна лица и њихове игре неком сметају изнервирам се.
Ове године стигло је некакво другачије прољеће. Стигли су и нови клинци, али умјесто на ливадици испод моје терасе проводе дане у кући чекајући завијајући звук сирена, а после њих ноћи проводе у склоништима. Тамо, дубоко испод земље, играју неке друге игре збуњени због забринутих погледа мајки док су очеви на бранику Отаџбине. Моја унука Сара каже: ”Деда, опет морамо у склониште, неваљале чике опет пуцају у бацају бомбе”.
Нажалост, нису сва дјеца стигла у склониште, неће сва стићи на ливадицу да се играју, неће се неке плаве, црне или смеђе главице појавити на ливадицама између бијелих рада, љубичица и маслачака. Ваздушни пирати су бацили бомбе на Батајницу. Један њихов гелер прекинуо је живот трогодишњој Милици Ракић, на ноши у купатилу. Гледајући тужно њену слику у новинама не могу да задржим сузу у оку. Било је још суза у мом оку, али ова је због вјечите љубави према дјеци, али и због бијеса што свјетске барабе уништавају младост ове земље. Никада им то свијет неће опростити, бар онај дио свијета који има душу, бездушни ме не интересују.
Милице, умјесто да украшаваш наше ливадице трчећи по њима, разбојници су ти узели живот у вријеме када си требала да процвјеташ својим родитељима, свом брату и онима који те знају. Нажалост, сада те знамо сви ми који тугујемо за тобом. Твоја слика остаће читав живот у сјећањима. Никада твоје окице не могу нестати из нашег ока.
Милице, због тебе нека се роди још много Милица, Милоша, Лазара…
Нажалост, има и оних које твоја смрт није коснула па ни једном ријечју да се огласе у својим гласилима. Не могу, јер би морали окривити своје заштитнике, оне чији су им интереси ближи од запаљених села и градова којима јашу јахачи Апокалипсе. Поред Милица, Лазара, Стефана и Милоша, нажалост, имамо и Бранковиће.
Милице, почивај мирно у земљи сремској. Као пупољак си убрана када није требало. Живот су ти одузели злочинци, али им нећемо дозволити да својим чизмама прљају земљу у којој лежи твоје мало невино тијело. Моја унука Сара од данас ће бити и Милица.
Бошко Антић – контраадмирал у пензији, ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА “ПЕРОМ ПРОТИВ ‘НЕВИДЉИВИХ”
Извор: vostok.rs
