Сваки спортски новинар или познавалац градских прилика чуо је за Забрањене, фракцију Гробара који су покушавали да преузму трибину. Ипак, мали број људи зна за новосадски пандан истима, Заборављене, који су годинама покушавали да се изборе за то луксузно право звано нормалан живот са сремске стране града.
Када сам пре неких осам година аутистичном фикусу који се повремено одазивао на име Игор Павличић, а безразложно називао градоначелником, покушао да укажем на овај проблемчић од 50 хиљада занемарених грађана, користећи специјалне психолошке методе комуникације, објаснио ми је да се ту не може ништа. Његова сенка, која се одазивала на име Бора Новаковић, а безразложно одбијао право име мр проценат, била је конкретнија: -Могуће је, али није реално. Реално је да су бирали Зобеницу (Снс), ето им сада -. Јер, тада су постојали привилеговани граћани Дс реда и остали, које је требало избичевати и то жестоко за грех звани слободна свест. Ипак, ови цезари у малом, преварили су се у уверењу да су вечни – када су тај епитет заменили пригоднијим (бивши), сетили су се да питају кад ће се то и како уложити у сремску страну. И, ето, тражили су – добили су, одговор је стигао, али не саопштењем, него њима нејасним и веома страним језиком – резултатима. Наиме, прво је дошао асфалт, па канализација, па испостава Хитне помоћи (великим пожртвовањем доктора Богдана Живановића), па школа, вртић, расвета, спортска хала…
Тек, у свега пар година, скинути су окови, сремска страна је престала да буде талац неспособних и злонамерних. На питање како губе у традиционално либералном Петроварадину и Каменици, жутима није тешко одговорити: њихова двомесечна кампања је на флајерима, а по Вучевићевој се хода, у њој се учи, игра фудбал… Није ли уосталом, логично, да губе они због којих је средина била губитничка и побеђују они због којих је то престала да буде? Јер, Заборављени то више нису и то је можда и кључан део демонтаже накарадне жуте заоставштине.
Томо Ловрековић
