КАКО ЈЕ “АЛБАНСКО ПИТАЊЕ“ ПОСТАЛО СВЕТСКИ ПРОБЛЕМ?

Премијер Републике Албаније, Еди Рама, упозорио је немачку канцеларку Ангелу Меркел да би “ускраћивање Албанији перспективе да ће једног дана постати чланица Европске уније могло да подстакне радикализацију муслимана у земљи што би угрозило регионалну стабилност“. Рама, такође,  тврди да они који шире антимуслиманска осећања инвестирају у радикализацију, као и да Русија има намеру да радикализује албанске муслимане, позвавши ЕУ да “не остави простор који би могле да попуне друге земље“.

Заправо, о чему је говорио Еди Рама или чиме је претио током своје посете Берлину, уочи сусрета са Ангелом Меркел!? Албанија је била атеистичка земља под владавином Енвера Хоџе. Са падом комунизма, односно након Хоџине смрти, у Албанији долази до политичке и економске кризе, тзв. “мутних година“, када на тлу данашње Албаније почиње да се води борба за верску превласт. Саудијска Арбија,Иран и Турска, као и још неке земље, крећу у “лов на душе“, тако што улажу новац у градњу џамија и ширење ислама у Албанији. Данас, на Балкану живи око 8,5 милиона аутохтоног већински сунитског муслиманског становништва: у Албанији живи 2,3 милиона муслимана, а у Словенији тек 49 хиљада. Међутим, кад бисмо из балканске перспективе посматрали ове податке, цифре би биле сасвим другачије: 4,9 милиона од тог укупног броја, дакле више од једне половине, припада заједници чије су границе одређене албанским националним идентитетом и језиком, док језичку заједницу словенских муслимана(српски, хрватски и тзв.босански) чини преко државних линија између 2,5 и 3 милиона аутохтоних становника Балканског полуострва.

Како објашњава Ина Мердјанова, професор на даблинском колеџу “Тринити“ и аутор низа публикација о исламу у европском контексту, на Балкану постоји тзв. национални ислам. Оно што је за нека муслиманска друштва из ширег арапског и азијског света неприхватљиво, као што су државно право, једнакост полова и индивидуализам за добар део балканских муслимана је чињеница до које су дошли рођењем, део њиховог идентитета, културолошки осигурани софтвер који им није стран чак ни кад га не прихватају у потпуности. Међутим, постоје и они који тврде да је транснационални ислам и те како стекао утицај међу балканским муслиманима, нарочито у Босни и на Космету, као директна последица грађанских ратова у којима се распадала Југославија. Из Ирана, Турске и многих арапских земаља стизала су финансијска средства, долазили исламски борци и радикализовали транснационалне идентитете локалног становништва, па је на тај начин “традиционални ислам“ локалног колорита, који се у последњих двеста година формирао као мањина и помирио са статусом мањине, почео да губи атрактивност за део балканских муслимана. У Албанији, као што је многима познато, није необично да чланови исте породице припадају различитим вероисповестима и да заједно обележавају празнике обе религије.

Управо та традиција је један од разлога, како тврде Албанци, због чега је папа Фрања у септембру 2014.године изабрао Албанију као своју прву дестинацију изван Италије, описујући верску толеранцију у Албанији као “драгоценост“ коју треба заштити и одржао недељну мису пред 300 хиљада људи, углавном муслимана. Ипак, данас се Албанци суочавају са многобројним изазовима, посебно због прихватања радикалне исламске струје од стране извесног броја муслимана због чега су неки Албанци отишли у Сирију и Ирак да се боре на страни Исламске државе.

“Доминантни националистички дискурс у Албанији умањивао је значај религије у албанском друштву.“, тврди Натали Клаје, професорка у Високој школи друштвених наука у Паризу и експерт за историју Албаније. Када узмемо у обзир српско-албанске сукобе на Космету, јасно нам је да је Албанцима у једном тренутку било неопходно да превазиђу све разлике како би се ујединили у борби за стварање друге албанске државе на Балкану, тзв. Републике Косово. Били су спремни на све: опраштали су једни другима дуг у крви, односно заборављали крвне освете, али и религију, просто, трудећи се да буду само Албанци чија је религија ништа друго него албанство. Но, много тога се у међувремену променило, бар када су у питању косметски Албанци: политичка и економска криза су учиниле своје, па је само 2015.године, према званичним подацима, 232 борца са Косова и Метохије ратовало у Сирији и Ираку у име Исламске државе, док их данас има много више: око 60 албанске деце са Космета данас живи у Сирији, а нека су тамо и рођена, јер су њихови родитељи отишли да се боре у редовима ИСИС-а.