Последњих неколико месеци се врло често у контексту потенцијалног решавања косовског питања помиње фраза „замрзнути конфликт“. Пре неки дан је и председник Србије изнео став да, иако смо у стању да „косовски конфликт“ одржимо у том стању, те је већинско опредељење Србије да то и учинимо, он је против тога. Јер, та опција ће остављати све мање простора Београду да у будућности штити своје интересе и на крају нам ништа добро неће донети. Како Вучић каже време не ради за нас. Осврнућемо се и на то да ли је све тако, али за почетак да видимо шта је заправо „замрзнути конфликт“.
ПРИРОДА КОСОВСКОГ КОНФЛИКТА
Замрзнути конфликт је стање произашло из оружаног сукоба, када непријатељске стране обуставе ратна дејства али не потпишу мировни споразум и дефинишу, односно имплементирају политичко решење за питање које је довело до конфликта. Када се сагледа истински смисао речи које се код нас стално а олако врте у медијима и политичком језику, можемо да закључимо да ми на Косову и Метохији имамо секундарни, а не примарни „замрзнути конфликт“. И то не прво са Албанцима него са њиховим западним менторима, па тек онда суседним народом.
Србија је пред НАТО агресију углавном поразила албанске побуњенике. Рат је водила са ваздушно-ракетним снагама агресорске западне алијансе и копненим снагама суседне Албаније које су заједно са остацима потиснутих побуњеничких скупина из наше јужне покрајине, покушавале да пробију српску пограничну одбрану. У томе нису успеле али је НАТО, пре свега бесомучним ударима на цивилне објекте широм Србије и претњом да ће они постати још интензивнији, наметнуо нашој земљи такву цену сукоба да је Београд прихватио да под одређеним војно-политичим условима повуче своје снаге са Косова и Метохије.
Наведено, али и обавезу НАТО-а да разоружа остатке албанских побуњеничких скупина (где год оне биле стациониране), предвиђао је Кумановски споразум (потписан 9. јуна 1999), којим је прекинуто непријатељство агресорских и наших снага. Сутрадан је Савет безбедности ОУН усвојио Резолуцију 1244, чији основни елементи су договорени са Србијом у пакету са оним што је сачињавало наведени војно-технички споразум. Косово и Метохија су дошли под привремени протекторат ОУН, али је потврђено да те области трајно остају део наше државе. Било је и договорено да се покрене политички процес који би довео до споразума о положају Косова (тзв. модела суштинске аутономије) у оквиру његовог потврђеног генералног статуса (део Србије).
НАТО ВАРАЛИЦЕ
Полазећи од реченог, агресија није окончана успостављањем стања „замрзнутог конфликта“. Прихваћен је кровни мировни аранжман који је у наредном периоду требало да буде разрађен. Но, то се није десило. НАТО је варао како би успео да окупира Косово и покуша да легализује агресију. Чим је ушао на нашу територију поставио се као окупатор а не непристрасни мировни фактор. Албанске фаланге, осим у мањем броју за пропагандне потребе, нису разоружане, већ им је допуштено да месецима дивљају, убијајући Србе, па и неподобне Албанце и етнички чистећи велике делове наше јужне покрајине од нашег, али и ромског те неких других народа. Није било, наравно, ни говора о повратку договореног контингента српских снага на Косово и Метохију.
Све у свему агресор је, да додатно нагласим, од старта варао како Србију тако и део међународне заједнице који није подржао нелегални напад на нашу земљу. Оно што је требало да буде мировни аранжман муњевито је прерасло у „замрзнути конфликт“. Додуше, од оних који су се у погледу кршења међународног права понашали готово као нацистичка Немачка то смо могли и да очекујемо, али у околностима у којима смо се нашли – а није више било наде да ће нам мизерни режим Бориса Јељцина или било ко други прискочити у помоћ – вероватно је Београд то свесно прихватио како би макар на нивоу ОУН добио гаранције територијалног интегритета Србије. И то није остало без неког резултата. Успео је формално да добије оно што до данашњег дана, уз суштинску подршку ојачале Русије предвођене Владимиром Путином, представља највећу препреку заокруживању косовског сецесионистичког пројекта. Разуме се мислим на Резолуцију 1244.
Што се НАТО окупатора тиче, његове водеће силе су скоро без осврта на њу (резолуцију), наставиле са гурањем сецесије. Формиравши косовске институције, по поменутој резолуцији као привремене, врло брзо су почели да их дограђују као квазидржавне. На то се надовезивало и образовање безбедносних снага које су имале и паравојне компоненте. Пошто је тај посао обављен а Срби и пре марта 2004. елиминисани са великог дела Косова и Метохије где су били већина или значајније заступљени, дато је зелено светло албанским сецесионистима да прогласе тзв. независност. Убрзо после тога, уз помоћ прозападних странака у Србији и евроатлатнске НВО-медијске пете колоне, кренуло се у рушење Коштунице који није пристао да асистира таквим процесима. А инсталирана нова, како је себе крстила проевропска власт, прихватила је, бар стартно, да то чини. Аминовала је да на Косову буде инсталирана мисија ЕУ (ЕУЛЕКС) и да она преузме доминантну улогу од мисије УН (УМНИК), чиме је, маргинализацијом Москве, додатно олакшан положај сецесионистичких структура. Уследило је и накарадно обраћање Међународном суду правде, који је релативизовао кршење међународног права од стране Приштине и њених ментора.
ПРЕТЊЕ И ЛАЖИ
Ово подсећање нам је било потребно да бисмо боље сагледали природу „замрзнутог конфликта“ о коме говоримо. Још једном: ми га устину имамо али пре свега са водећим западним државама које су на нас прво извршиле касичну па онда мирнодопску агресију како би нам отеле Косово. Оне су ревитализовале и у тај конфликт – као своје пулене и башибозук авангарду – увеле претходно од стране Србије поражене албанске сепаратисте. Паралелно су, преко својих људи у Србији и притисака на оне који то нису а партиципирали су у власти, слабили наше војне и све друге капацитете за одбрану националних интереса. Уједно су препарирали наше јавно мнење са циљем да прихвати сецесију Косова а нас убеђивали – гле парадокса – да нам је интерес да постанемо савезници са онима који на нас врше агресију (прво класичну па мирнодопску) и после оружаног са нама одржавају стање „замрзнутог конфликта“.
Преко процурелих америчких дипломатских депеша, наводим као илустрацију реченог, сазнали смо за „Стратегију К-1“. Иза ње су стајале америчке структуре а намера је била да се уз помоћ српских медија, НВО, политичара, „независних“ интелектуалаца и других јавних личности – наша нација убеди да смо Косово већ изгубили а сада се само улудо копрцамо да одложимо „спасоносну“ ампутацију гангренозног дела тела. И уз то да нам је Косово само по себи терет па ће нам, као, бити боље када га се решимо! Основано претпостављам да се у модификованом виду и даље реализује исти пропагандни план, назовимо га сада, „Стратегију К-1 плус“, „К-2“ или „К-3“. Сетите се тога кад год чујете да неко јавно тврди је Косово у целини дефинитивно изгубљено или да је за нас баласт. А и док слушамо „национално одговорне“ идеје представника „нашег“ НВО евроатлантског братства, које нам поручује да због остатака Србије и Срба на Косову треба да прихватимо ако не и признамо косовску (лажну) државност. Дух петолколонашких покушаја препарирања наше јавности у духу НАТО жеља лебди над Србијом. Опет, то не значи да за нас отворено косовско питање стварно не представља озбиљан вишеслојни изазов.
Силе које стоје иза сецесије Косова реално могу доста проблема да нам направе. На разне начине. Најмање што су у стању да ураде је да нам, без увођења било каквих формалних санкција, праве економске проблеме, од дестимулисања инвеститора до отежавања приступа финансијским тржиштима. Могу да преко свог опсежног – додуше сада донекле деактивираног – идеолошког апарата, раде на изазивању хаоса у Србији (сетимо се само рушења Милошевића и Коштунице). И то је тек део онога што имају на располагању да нам науде ако желе. При томе сада говоримо једино о притисцима на Србију због некооперативности око Косова. Ако би били принуђени да ту војно интервенишемо у случају албанског похода на север те наше покрајине, НАТО би могао и директно да интервенише. Маскираном у КФОР не треба му за то ни одобрење СБ ОУН. Свет се битно геополитички променио нама у корист, али у нашем региону је тај пакт и даље доминантан а ми смо континентално изолована земља окружена чланицама НАТО или државама под његовом контролом. Русија реално тешко може да нам војно помогне и ако је због нас спремна на ново велико заоштравање односа са Западом.
ГЕОПОЛИТИЧКИ МОЗАИК
Да сумирамо: Запад, са којим имамо „замрзнути конфликт“, у вези са Косовом може да нам направи доста проблема. То су чињенице које се власт устручава да нам до краја отворено каже. Јер онда пада у воду прича о томе да су нам то партнери те да идемо путем ЕУ интеграција јер је то дубински у нашем интересу. Уз то, директно се признаје слабост оних који настоје да делују монументално а на челу су државе. Испада да су присиљени да се копрцају како би они и ми избегли да нам лажни пријатељи учине још веће зло од онога које нам чине.
Ту смо код сржи свега. За нас је кључна опасност да „замрзнути конфликт“ са Западом на неки начин не буде одмрзнут. То и те како може да се деси, али се намерно замагљује јер је непријатно признати истину и онда градити изнуђено партнерство са злотворима. Зато се уместо са Вашингтоном и његовим клијентима „замрзнути конфликт“ преусмерава на Албанце, мада је Вучић више пута ипак проговорио о томе ко је нама прави неппријатељ. Но, после тренутака истине брзо поново почнемо да се правимо наивни. У светлу тога и реалан страх од одмрзавања конфликта прекомпонујемо у приче о томе да нам се „не исплати замрзнути конфликт, јер време не ради за нас“. То је спорно колико је и одмрзавање конфликта опасно.
Западни блок је пре двадесетак година имао око четири пута већи Бруто домаћи производ према паритету куповне моћи од Кине, Индије, Русије и Бразила. Данас су те земље збирно превазишле Запад, а Кина појединачно САД. Наравно, оне не чине блок, али наводим ове податке да се сликовито види колико се клатно економске моћи помера од Запада. А за тим постепено иде и кретње војно-политичке моћи. Русија је већ изашла на војну „црту“ Западу. Прво 2008. године у свом дворишту, тј. на Кавказу, а од пре неколико година и на стратешки јако битном Блиском истоку, где је у Сирији несумњиво тријумфовала. Сви они који кажу да су САД једина преостала суперсила а да је Русија само регионални фактор, нека размисле да ли је Блиски исток њен регион?
ПОНОС И РЕАЛНОСТ
Када се ради о евроатлантским албанским пуленима који кидишу на наше Косово и друге територије, и њима не цветају руже. Наталитет, који је некада био афроазијски, данас им је пао на ниво просте репродукције. Пошто су Албанци млад народ бројност ће и поред тога наставити да им се повећава наредних деценија. Међутим, имају и врло високу стопу миграције. Отуда, није реално да ће Косово а поготово не Албанија у наредном периоду доживети демографски бум. Свакако ће наша позиција постајати гора због изумирања, али ипак не ради се о албанској поплави која ће нас потопити као што је некада деловало.
Пошто све речено, локално и глобално, саберемо и одузмемо, можемо да закључимо да је истина да време не ради за нас, али не стоји ни да нарочито ради против нас. За нас је кључна опасност у вези са одмрзавањем конфликта, што нам је као могућност демонстрирано недавним упадом албанских паравојних снага на север Косова. То непосредно или посредно, кроз активирање разних видова притисака на Србију или само официјелни Београд, може да се деси већ данас или сутра. И тога се, основано, боји власт али остаје недоречена како не би признала своју и нашу рањивост, односно потпуно обесмислила ЕУ пут. Срби су сувише поносан народ да би могла отворено да им се каже сурова постмодерно-окупациона истина.
Вратимо се сада у том светлу „замрзнутом конфликту“. И те како има основа да се определимо за одржавање косовског питања у том стању. Само по себи то је најрационалније. Проблем је што је упитно да ли би нам Запад – који схвата да доба његове глобалне доминације пролази па нервозно настоји да заокружи оно што сматра својим двориштем – тако нешто допустио или би муњевито продубио конфликт. Уверен сам да би до неке мере то урадио, али тешко је рећи колико и како, и да ли би на мети била само власт или читава држава.
ИГРА ЈЕДНОСТРАНОСТИ
Шта у таквим околностима чинити? Свакако стоји оно што власт понавља, а то је да је важно опредељење да компромисно решавамо проблем, али да нисмо спремни да капитулирамо већ тражимо да и ми нешто добијемо. Али онда је немогуће a priori одбацити опцију продужетка стања „замрзнутог конфликта“ па и ризика од његовог одмрзавања. Обе ствар тотално можемо да елиминишемо само спремношћу на капитулацију (ма како пропагандно покушали потом да је упакујемо). Ако ње нема, онда исход читаве приче зависи и од наших опонената. Међутим, они када кажу „компромис“, изгледа, искључиво мисле на нашу капитулацију.
Искрено верујем, без обзира на све прекомерне уступке које је учинио, да Београд на тако нешто није спреман. Уосталом да јесте, делује ми, у медијима блиским властима не би била стварана атмосфера која ипак не погодује капитулацији. Сада у званичном и полузваничном приступу косовској кризи има бројних контроверзи али не преовлађује оно што погодује припреми јавности за потпуно подизање руку. Као да се стварно очекује неки „компромис“ са Западом и Албанцима, па се мало диже тензија а мало савија глава, на час се показују мишићи а онда се отвара простор за евроатлантску пету колону да се представља као глас дела српског народа. Да ли иза кулиса постоји нешто што не знамо, не могу да кажем, али могу све да подсетим на нашу изреку „Латини су старе варалице“. Током последњих двадесетак година ко зна колико пута су нас варали само по питању Косова.
Полазећи од тога али и свих анализираних фактора претњи, логично је да Београд прихвата дијалог и преговоре, даје извесне уступке, делује толерантно. Наравно и да се залаже за разрешење а не одржавње стања конфликта. Да ли ће се то десити тешко је рећи али бар покушавамо да умањимо шансу да дође до његовог одмрзавања. Али опет није логично да сами сечемо гране на којима седимо док стварно, а не тек у сфери обећања, не добијемо неко друго место. Због страха од пада у амбис не треба у њега скочити. Када то конкретизујемо Београд има смисла да настави тзв. Бриселски процес али мора убрзано да отклања оне његове сегменте који су ослабили нашу позицију. Ако је већ једнострано давао уступке сада мора тако и да исправља њихове последице.
ФЛЕКСИБИЛНИ ОДГОВОР
Рационална је одлука да сами кренемо у формирање Заједнице српских општина, али на северу она мора да добије и оне институције које су до пре пар година постојале а које омогућавају тамошњим Србима да се бране ако буду нападнути. Мислим пре свега на систем „цивилне заштите“ који је био много више од механизма за борбу против елементарних непогода. У питању је опробани оквир за мобилизацију и организовање народа у четири севрнокосовске општине у случају албанске агресије.
Ако изостане фамозни „компромис“ Србија може на разне начине да подржи тако организоване локалне Србе и као 2011. спречи покушај реализовања неке нове „Олује“ или „Бљеска“. Без тога, мораће директно да уђе у сукоб или капитулира. А имајмо у виду, много пре ћемо доћи до неког решења или бар одржати конфликт у „замрзнутом стању“, ако ствари поставимо прагматично, уз уважавање бројних нијанси, него ригидно црно-бело. Док год будемо имали начина да се флексибилно носимо са разним фазама одмрзавања конфликта они који стоје иза тога неће вероватно бити спремни на крајња решења. Ни њима се не исплати отварање Пандорине кутије. Опет, ако немамо потенцијал да вишеслојно делујемо већ морамо да идемо на све или ништа, пре ће се одлучити да крену ђоном на нас, рачунајући да ћемо се у кључном моменту паралисати и добити ништа!
Драгомир Анђелковић
Извор: vidovdan.org
