Србија је у својој историји имала као војне команданте и двојицу странаца плаћеника. Прво Немца Палмана Брахта, који је био командант гарде цара Душана, и пет векова касније генерала Хенрија Мекајвера, британског држављанина шкотског порекла.
О ове две скоро заборављене историјске личности које су у Србији ратовале за новац пише Никола Гиљен у књизи „Два наша странца” („Дерета”). Он наводи да се највероватније у Душаново време први пут појављују Немци као плаћеници.
– Бити плаћеник, тада, у средњем веку, било је сасвим нормално заниимање. Покушао сам да читаоцима објасним каква је била тадашња војска. Једина стајаћа војска тада били су најамници, и то није била нимало јефтина војска, то је био луксуз средњег века. Ту је било и Франака, Италијана, Шпанаца, Византинаца… – прича Никола Гиљен.
Командант гарде српског цара
Палман Брахт је био из Штајерске, био је племић нижег ранга.
– Био је и витез и био је у служби код Хабзбурговаца. Он је имао оно што се зове двострука зечја усна, што данас хируршки не представља никакав проблем. Али у оно време његова операција није испала баш најбоље, а заљубио се у неку племкињу и он њој такав није био занимљив. Разочаран због неузвраћене љубави, кренуо је на Исток да се бави најамничким послом – описује Гиљен.
Брахт је у наше крајеве стигао у моменту кад је Душан већ почео рат за престо против свог оца. Окупио је око себе младу и амбициозну властелу и тада се појавио Брахт, који се ставља у његову службу.
– Брахт је привукао још плаћеника из Немачке и по Душановој идеји се оформила та Алеманска гарда као стајаћа војска и као лична гарда цара Душана. Међу тим Немцима је било и неколико Палманових рођака, тако да то данас звучи као кад у данашње време гастарбајтери повуку за собом своје рођаке – прича он.
Према историјским подацима, Брахт је тада имао око 45 година и био је искусан ратник. Иначе, плаћеници су тада били веома поуздани јер су били одани ономе ко их плаћа.
– То је била војска која није била подложна унутрашњим сукобима у држави, у то се нису мешали. Алеманска гарда је са Душаном имала само два сукоба. Један због оптужбе да су предали неку тврђаву Византинцима, а други сукоб је био када је папско посланство било овде да преговара да ли ће Душан да пристане на унију са њима. Он није пристао и у једном моменту је забранио католицима да присуствују мисама у Србији. Ту се покошкао са гардом и самим Брахтом, који је рекао отприлике: „Ми јесмо ваши војници под заклетвом, али вера је вера и ми у цркву морамо да идемо!“ – истиче Гиљен.
Он додаје да је Брахту на крају било дозвољено да иде у цркву.
– Било како било, Палман Брахт је након тога са немачким плаћеницима био упућен у Далмацију, где је Душанова полусестра Јелена покушавала да одбрани малу територију после смрти свог мужа Младена Шубића. Душан је послао искусне војнике да сачувају те градове сестри. Душан је те 1355. и умро, а после његове смрти царство је врло брзо ослабило под Урошем. Тако да се немачки плаћеници више нису ни враћали у Србију. Сматра се да је Палман остао у служби код Јелене до вероватно 1363, тада се последњи пут помиње у документима – истиче аутор књиге, и закључује да није познато када је Брахт умро нити где је сахрањен.
Пустолов који је волео Србију
Још један историјски лик истог занимања био је Хенри Мекајвер, Шкотланђанин пореклом, а држављанин Британије, човек који је ратовао у Индији, Мексику, Америци, Шпанији, Грчкој… укупно под 18 различитих застава. У Србији је оставио великог трага у време Првог српско-турског рата 1876. године, иако је овде боравио само око седам месеци.
– Он је прво дошао у Херцеговину као ратни дописник да пише о устанку Срба. Као дописник је издржао пет дана на фронту, а онда је узео пушку у руке. Вероватно је тада упознао будућег српског краља Петра Првог, који је тамо имао своје јединице. Из ратовања у Херцеговини Мекајвера прати опис да је “Индијанац који ратује као да је четник”, јер су Херцеговци чули да у Америци живе Индијанци. Био је одушевљен борбеношћу српског народа па је након месец дана боравка у Херцеговини, око пола године провео у Србији – описује Никола Гиљен другог јунака из своје књиге.
Мекајвер је у Србији био нарочито значајан када су овде долазили разни страни посматрачи, између осталог, и из Енглеске. Он је странце одводио на линију фронта да им покаже злочине који су остали за Турцима. Тако им је показивао да је оправдана побуна Срба и захтев за ослобођење од Турака.
– У Србији је био примљен у војну службу и имао је идеју да оформи легију странаца. Под његову команду су стављени и неки Руси, поред осталих странаца, претежно Енглеза, а на крају су му придодати и Срби, тако да је он постао командант српске коњице. То је био и његов највећи скок у каријери. Овде је примљен у службу као пуковник, а онда је почео да се представља као бригадир, па бригадни генерал, што је после скратио само на генерал – истиче аутор.
Како наводи у књизи, Мекајвер је био порочан, волео је жене, двобоје, алкохол, цигарете… Кад није био у униформи, био је елегантно обучен, господин са зашиљеним брковима и има много забележених његових љубавних афера од којих су се многе завршавале двобојима. Постоји чак сумња да је био љубавник краљице Наталије, ишао је чак и на двобоје због ње.
– Он није много ни учествовао у биткама јер се рат убрзо завршио, али је после тога са генералом Черњајевим по Лондону држао предавања и упознавао је Енглезе, који су били врло антисрпски расположени у оно време, са тим да у Србији постоје браћа хришћани који трпе угњетавања, силовања, које живе пале и да Европа треба да се стави на њихову, а не на турску страну – прича Гиљен.
Овај пустолов наставио је и касније да буде добровољац у разним ратовима, мада се никад није обогатио од тога и завршио је у беди.
– Мекајвер је имао брак у Британији у већ позно доба живота, а имао је и љубавну аферу са дадиљом своје деце, која га је тужила за очинство. Суд је одлучио да мора да плаћа алиментацију. Да би то избегао, бежи у Америку – каже аутор књиге.
Мекајвер ни од једне државе за коју је ратовао није добио пензију.
– Једино је од нас добио орден Таковског крста и наводно је добио руски орден од генерала Черњајева, а имао је једну српску официрску сабљу коју је понео за успомену – каже Гиљен.
У Америци је живео у јефтином смештају у Њујорку.
– Тамо је и умро, а сахрањен је на локалном гробљу – каже Гиљен.
Извор: blic.rs
