Ликвидација терористичке групе Јашари или Масакар у Преказу јесу две истине, српска и албанска, о смрти Адема Јашарија, али и о почетку ратних сукоба на Космету.
Двадесет и осмог фебруара 1998. године, Јашари и његова група су напали полицијску патролу, а том приликом су убијена четири српска полицајца, док су рањена два. Петог марта Јашаријева група изводи још два терористичка напада, а српска полиција креће у потеру због чега се Јашари заједно са својим саборцима повлачи у махалу у селу Доње Преказе. Ту бива опкољен од стране српских полицијских снага које му дају два сата да се преда. Неки чланови породице Јашари су се предали, док други нису, оставши са главом породице, Адемом, у кући, где су настрадали. Овај догађај се често означава као почетак српско-албанског рата на Космету, односно као догађај који је је нарочито разбеснео косметске Албанце, јер је међу страдалим члановима Јашаријевих било жена и деце.
Међутим, Адем Јашари познат под ратним надимком Рафета први пут се нашао на мети српске полиције 1991.године, јер је већ тада постојала основана сумња да Јашари има контакте са диверзантским групама у Албанији, као и да је један од водећих албанских терориста на КиМ. Ипак, према званичним подацима, Адем и Хамза Јашари успевају да пробију опсаду и побегну. У међувремену, врше низ терористичких напада, нарочито на подручију јужно од Дренице, тврдећи да је то “ослобођена територија“, као и да је дошло време да се косметски Албанци обрачунају са окупаторима, што су многи схватили као позив за напад на Србе.
Косметски Албанци не пропуштају прилику да истакну да је читав свет плакао због “масакра у Преказу“, те да је убиство Јашарија и свих оних које је, данас слободно можемо рећи, држао као таоце коначно скренуло пажњу светске јавности на косметске Албанце и њихову жељу да се отцепе од Србије.
Данас Адем Јашари стоји раме уз раме са Скендербегом, односно представља једну од најважнијих историјских личности, бар кад је албански народ у питању. Наравно, не треба заборавити да је лакше са Адемом него са Скендербегом: Ђурађ Кастриот Скендербег се борио против Турака, но, Албанци се својски труде да га представе као борца за очување албанске нације, што није у складу са чињеницом да се Скендербег заправо борио против Турака за очување своје очевине, односно бранио име свога оца, Ивана Скендербега, као и да поједини српски историчари тврде да су његови преци били Срби, док албански историчари тврде супротно, међутим, и даље немају ниједан доказ за то. Но, какве то везе има са Адемом Јашаријем? Јашари је један од оних Албанаца у чијем се лику и делу може препознати чисто албанство.
Ако почнемо од почетка, није на одмет напоменути да је он рођен 28.новембра 1955.године, односно истог дана када сви Албанци, ма где год се налазили, славе “Дан албанске заставе“, тј. датум када је створена Република Албанија, што многе Албанце наводи да верују да је “одбаран“ и то чини његову биографију помало “чудесном“. Са друге стране, припадао је оној генерацији која је одрасла у СФРЈ, а након распада исте одлучила да се побуни против Срба, за разлику од других, Адем је био један од првих који је идеју спровео у дело.
Син сиромашног учитеља Шабана, Адем, који је у свом крају био познат по рвању са мечкама, још као дете је желео да се прикључи циркуској трупи, међутим, његов животни пут беше сасвим другачији: уместо да постане циркузант, носилац примитвне уметности, постао је носилац албанског тероризма на Космету, а ако бисмо питали косметске Албанце, Адем Јашари Рафета јесте један од симбола остварења (велико)албанске идеје на Балкану, тј. албански ослободилац.
У Преказу данас постоји “Меморијални центар Адем Јашари“, односно место где почивају многи борци ОВК, али и где се налази кућа у којој се Јашари забаракидирао са својом породицом, као и брвнара у којој се крио и која је готово увек окићена цвећем. Сваки Албанац, независно од тога где живи, посети бар једном у животу Доње Преказе не би ли се поклонио Јашарију и чуо причу о његовом животу и смрти. Сваке године уочи петог марта у новинама на албанском језику се може прочитати “Последње писмо Адема Јашарија“ које он наводно написао уочи своје погибије, а у коме пише о сукобима са српским полицијским снагама у разним местима на Космету, описујући српске полицајце као сурове, своје ратне сабораце као храбре и непоколебљиве, но, српске полицијске снаге иако бројније, некако се увек повуку, а ОВК тријумфује. До данас нико није разјаснио коме је уопште Јашари послао то “последње“ писмо, као ни како су албански новинари дошли до истог, али ни да ли је оно заиста написано његовом руком или је реч о нечему што је он рекао, а неко други записао.
Такође, албански песник Наим Кљеменди, назвао је Јашарија “албанским Прометејем“ у својој збирци ратне поезије “Албанци умиру певајући“ која је сачињена од 47 балада посвећених Адему, Хамзи и Шабану Јашарију, Агиму Рамаданију и Оси Куки. Бесарта Јашари, Адемова сестречина, која је један од ретких живих сведока Јашаријеве погибије и сукоба у Преказу, својевремно је у интервијуу за Би-Би-Си описала до детаља тај догађај.
“Скрила сам се у ћошак, држећи у руци парче хлеба, Срби су пуцали на нас и гађали нас бомбама док нас нису све побили. Ранили су ме гелери граната који су свуда падали. Српски полицајци су након напада дошли да виде да ли је неко остао жив и пронашли су мене, затим су ме повели напоље из куће, тада сам угледала сестру која је још давала знаке живота. Повикала сам им “То је моја сестра она је жива!“, тражила сам да ме пусте да јој помогнем, али нису хтели, одвели су ме у аутомобил. То је био последњи пут да сам сестру видела живу. И данас, кад затворим очи, сетим се свега и не знам зашто тог дана ја нисам убијена.“, рекла је Бесарта у својој исповести, додавши тек онако да се радо сећа свог ујака који је волео да им дође у госте.
Када је светска јавност у питању, прича о Јашарију је само оквир за причу о Србима који убијају недужне Албанце, јер је само годину дана након његовог убиства уследио “масакр у Рачку“, али и бомбардовање СРЈ од стране НАТО.
У фебруару 2008.године у београдској галерији “Контекст“ требало је да се одржи изложба “Одступање“ на којој је 11 албанских уметника са Космета требало да представи своја дела. Дрен Маљићи, албански уметник са Космета, желео је београдској публици да приближи лик и дело Адема Јашарија под називом “Лицем у лице“, међутим, један средновечни мушкарац је улетео у салу и поцепао принт-плакат Јашарија.
Када је Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију, покушала да отвори изложбу, појавио се сликар Зоран Чалија и отео јој микрофон. Но, само десет дана касније на вандредној седници тзв.косовског парламента усвојена је Декларација о независности Косова. Десет година након једнострано проглашене независности Косова, а двадесет година од погибије Адема Јашарија, ми се и даље боримо са онима који тврде да имају право на истину, па нам кроз различите културне догађаје, као што је фестивал “Мирдита, добар дан“ покушавају да “приближе“ идеју о српској кривици за све што се дешавало на Космету у другој половини двадесетог века. Међутим, можда се данас налазимо у нешто бољој ситуацији него што смо се налазили пре десет или двадесет година: косметски Албанци се данас питају какав би био Адем Јашари да је остао жив? Да ли би постао ратни профитер и милионер као његови ратни другови или би остао веран идеји слободе? Рифат Јашари, Адемов стриц, данас јесте глава породице Јашари, тренутно близак Кадрију Весељију, познат и као власник неколико приватизованих предузећа и фабрика на Космету. Но, сваком албанском политичару са Космета је изузетно важна подршка Рифата Јашарија, па се не либе ни да му плате да би их јавно подржао.
Можда је дошао тренутак да Срби изнесу своју истину, односно испричају причу о Адему Јашарију, али и свима онима који су се борили против њега и његових идеја, јер се они нису борили само против Јаширијеве групе, већ против онога против чега се данас боре Европа и остатак света, а то је тероризам.
Пре двадесет година, на мала врата, која се налазе негде у близини Србице на Косову и Метохији, исламски терористи су кренули ка срцу Европе, а данас харају улицама Брисела, Париза, Мадрида, преузимајући одговорност за низ терористичких напада због којих је плакао цео свет.
Мина Ћурчић
Извор: vidovdan.org
