Књига о Милутину представља новину у србској послератној књижевности. Писана је у облику монолога, као сурова исповест Србина – сељака који је темељ наше нације. Она није хвалоспев јунацима и вођама, већ напротив – критика.
Трагична исповест Милутина Остојића, сељака из Шумадије почиње од сарајевског атентата, а завршава се пар година након другог светског рата. Пратећи Милутинов живот, ми у ствари пратимо србску историју, виђену очима једног обичног, али честитог и часног сељака који својим простим размишљањима отвара низ питања. Нека од тих питања се у то време нису допадала властима те је књига дошла на “црну листу“ и читала се скоро тајно.
Милутинова животна трагедија и није толико у првом плану, колико је трагедија србског народа као целине. Као учесник три рата и носилац неколико ордења за храброст суочава се са страшним ратним и животним околностима и наизглед помирљиво их прихвата. Његова одмереност се граничи са равнодушношћу и тек понекад се осети онај србски инат. Повремено негодује, повремено мудро ћути, али не повлачи се, не предаје се… Неком урођеном сељачком разборитошћу доноси одлуке, настављајући даље и онда кад се чини да више нема ни пута ни начина. Све страхоте рата и неправде мира као да га не дотичу и не мењају, као да не утичу на његов живот. На први поглед делује хладнокрвно, а какве се битке одвијају у њему можемо само да претпоставимо. Након смрти сина његов живот је постао празнина. Сва његова надања и радост су сахрањени са јединцем. Па чак и тада једина брига му је да ли ће он или његова Живана први посетити Радоја?
Уместо да у миру проведе остатак живота, а то је најмање што је заслужио, нова власт га затвара под оптужбом да је кулак. Није имао да им да нешто мало пшенице, јер је није ни сејао… нема ни за кога. Све је учинио за државу, држава за њега ништа, али то га не спречава да до последњег тренутка буде частан и поштен.
Не желим пуно да откривам детаље јер сматрам да књигу заиста вреди прочитати. Линк за скидање сам поставио и кликом на њега можете скинути “Књигу о Милутину“. Остало је на Вама.
Књигу можете преузети са овог линка.
О ПИСЦУ
Слободан Данко Поповић је рођен 1928. године у Аранђеловцу. Гимназију је завршио у Аранђеловцу. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Аутор је више радио драма и филмских сценарија, романа и књига приповедака. Међу најпознатијим његовим делима је роман Књига о Милутину.
Умро је 7. августа 2009. и сахрањен 11. августа у Аранђеловцу у порти Буковичке цркве. Опело у Буковичкој цркви служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ шумадијски Јован.
Постоји „Награда Данко Поповић” која се додељује сваке године у оквиру манифестације „Под Данковом липом”.
„Све је могуће кад се над једним народом небо затвори и кад се не прима плача ни молитве. И кад су мушка прса охладњела и у њима умрла слобода. И кад племе моје сном мртвијем спава.
Тада се храбри, честити и праведни проглашавају издајницима, издајници ослободиоцима и усрећитељима народа; уздижу се лажна божанства, а истинитоме Богу се окрећу леђа; губи се у миру све што су преци подвизима и жртвама у рату стицали; губи се национална територија; упропашћује се душа народа.
Када се погазе светиње предака, унуци не припадају народу својих дедова. Тако се демократска традиција српског народа упропашћује и замењује туђим измишљотинама; губи се косовско предање и Косово, ,,грдно судилиште“, предаје се синан-пашиним потомцима.“
Данко Поповић, 1990.
ИЗ ОЦЕНА КЊИГЕ О МИЛУТИНУ
… Тај Милутин Остојић – Ћоро јесте један од најважнијих ликова наше савремене књижевности. Данко Поповић је пишући документ једног живота можда и нехотице створио неку врсту требника етичности, приручника људске самилости…
Мирослав Егерић, 1986.
Страхоте кроз које је прошао главни јунак, међутим, нису оно главно по чему ће се памтити овај роман, чија поједина поглавља иду у ред највећих антиратних поема икад написаних на овом језику.
Слободан Стојадиновић, 1985.
… У роману, међутим, Милутин је више резонер и мудрац, обдарен да – директним запажањима, шеретским опаскама или својеврсним дијалогом са историјом – суди о смислу многих поступака, догађаја и уверења. Поповић је „новог“ Милутина замислио и као неку врсту шумадијског Давида Стрпловића…
Чедомир Мирковић, 1986.
Данко Поповић је у КЊИЗИ О МИЛУТИНУ, применио поступак који се у књижевности већ употребљавао и који се једноставно може назвати инверзијом: уместо да се нама читаоцима омогући да гледамо на свет шумадијског ратара и солунског ратника, он из свог света гледа на добар део наше новије историје, па и наш данашњи свет, премеравајући их особитим мерилима вредности.
Новица Петковић: Реч на додели награде “ Исидора Секулић“ за 1985.годину.
Извор: srbski.com
