На овогодишњој прослави Првог маја српски министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања Зоран Ђорђевић, био je један од ретких европских министара који је празник провео са радницима. Овим гестом је Влада Србије, на дан када радници подсећају на своја права и када говоре о својим проблемима, показала да поштује рад и раднике. Министар је имао шта да каже синдикатима. У Србији се од 2012. године спроводе корените друштвене и економске реформе, стопа незапослености је најнижа од земаља региона које су ван Европске уније али и од неких земаља Уније, као што су Грчка или Шпанија. Премијерка Брнабић је најавила да да ће незапосленост у 2018. години бити испод десет одсто као и да ће за толико бити повећана најнижа цена рада. Србија је у 2017. години имала 2,1 милијарду евра страних инвестиција, што је више од инвестиција у свим земљама региона заједно. Земља је политички стабилна, а њена економска политика предвидива, што гарантује да ће у Србију наставити да се инвестира. Нико у Влади не тврди да запослени у Србији добро живе али земља и њена економија су почели да се опорављају и то су синдикати препознали. Зато је представник Владе Србије био Првог маја са радницима.
Ипак, министар Ђорђевић је нападнут и вређан на првомајском синдикалном скупу. Нису то учинили радници и њихови синдикални представници који су га позвали, већ група анархиста и нерадника окупљених у неколико маргиналних група звучних имена као што су „Леви самит Србије”, „СКОЈ“, „Маркс 21“, „Марксистичка организација Црвени“, „Не давимо Београд“ и „Чувари ватре“. Они су дошли на раднички скуп да изазову нереде и хаос. Најгласнији међу њима био је извесни учитељ из Земуна, познат по томе да је на Теразијама на дан инаугурације председника Вучића провоцирао и вређао грађане који су дошли да поздраве председника за кога су гласали. Сада је вређао министра, представнике синдиката али и новинаре. Иста та група професионалних опозиционих демонстраната која је правила неред за време првомајске шетње, развози се аутобусима по Србији на сваки протест против локалне власти било да је у питању Пожега, Ниш или неки други град. И скупи их се по пар стотина из целе земље. Они могу да се возе аутобусима по Србији са скупа на скуп, али зато када владајућа странка организује своје присталице да дођу на страначке скупове тада су ти људи „сендвичари” и „ботови”. Наравно није заостала ни „твитер опозиција” и лажна српска интелигенција, која се на друштвеним мрежама обрушила на вође синдиката, Орбовића и Стоиљковића, јер су се усудили да на синдикални скуп позову представника власти!? По истом принципу по коме свакога ко на било који начин сарађује са владом проглашавају издајником њихових личних интереса, без обзира да ли је то глумац, спортиста, директор неке компаније или председник синдиката. Свако ко није спреман да се бори за њихове интересе и лије крв, док они седе у својим топлим домовима поред компјутера, је на стубу срама. Тако је потпредседник једне новоосноване странке, иначе дрмаски писац, у бесу написао на твитеру:
„У Паризу просечна цена радног сата, 15 евра. Овде један. Јуче су се париски радници нагутали сузавца, напили пендрека, 200 их је уахпшено. Тражили да се смањи јаз између богатих и сиромашних. Наши су секли законом заштићену шуму, нагутали се роштиљског дима и млаког пива”.
Није он једини који је се жалио зашто нема радничке побуне у Србији. Жалили су се и други опозициони политичари, глумци који су више у политичким кампањама него у позоришту, новинари који раде у медијима које нико не чита али зато су им пуна уста угрожености и наравно лажна српска елита. Они којима су за све криви грађани јер гласају за Вучића, а не за њих. Саша Јанковић који прети лустрацијом својим политичким противницима, а сам је пре двадесетак година радио у министарству које је водио представник чувеног ЈУЛ-а чији идеолог му данас води партију из сенке. Или Вук Јеремић који прети хапшењима својим политичким неистомишљеницима, а 5. октобра му је породица освајала Југопетрол и ослобађала бензинске пумпе. И није њима стало до интереса радника или грађана. Они их презиру јер су изнад њих. Није њима стало до цене рада, већих плата за запослене, сузбијања рада на црно или бољих услова рада. Њима радници требају да сруше власт не би ли се они дочепали фотеља. То је разлог због кога вређају српске раднике. За њих су они добри само ако се туку са полицијом и ако има крвавих глава. Тада ће лажна елита да пише саопштења и да се солидарише са њима.
То је суштина Вучићевог успеха. Грађани Србије осећају да је једино Влади стало да им буде боље. Разумеју да бољи положај и веће плате могу да остваре само заједно са Владом. Схватају да се председник Републике и Влада труде да има више посла и инвестиција у Србији. Спремни су зато и да опросте неуспех. Знају да за њихова права не могу да се боре нерадници, анархисти и лажна интелигенција. Као што им је јасно да им нерадници, анархисти и лажна интелигенција која спава до подне, а потом ратује са Владом на друштвеним мрежама не нуде ниједно решење. Зато не треба да чуди зашто у Србији синдикати сарађују са Владом. Та чињеница треба да нас радује.
Горан Весић
Извор: politika.rs / vidovdan.org
