Затворише врата и спустише ону тешку резу. Она jе стравично треснула у своjе лежиште, врло гласно, jер jе у вагону владао мук, као да никога нема.
„Сви мушкарци стариjи од десет година, нека изађу у строj. Ако остане нетко иjедан дан стариjи од десет година, бит ће стрељан. И он и маjка”!
Излазе људи на чистину испред Соколане и некадашње школе у Грубишном Пољу.
Построjаваjу нас у четири реда, врсте. Колона се протегнула од цесте до насупрот католичке цркве и цинтора, па лиjево, све до куће некадашњег пристава.
Маjка и сестра плачу и гледаjу ме. Ништа не говоре. Прећутно и оне и jа прихватисмо приjетњу као реалност и jа пођох у строj. Маjка ме зовну и даде ми крпару и неко цулце у коjе jе нешто ставила, а jа био пошао без ичега. Опет ме обjе изљубише и jа се изгубим у строjу. Ту постаjасмо неко вриjеме. Надзире нас неколико усташа, ходаjу тамо-амо испред строjа. Ускоро долази повелик броj усташа и они опколише строj са обjе стране, узеше пушке у руке и наређуjу нам да се окренемо у правцу цркве, односно цесте.
Окренусмо се и ускоро jе колона четворореда или шесторореда кренула у пратњи усташа са обjе стране. По изласку из парка, усмjераваjу нас десно цестом, а затим лиjево у правцу жељезничке станице. Усташа коjи jе ишао упоредо са моjим редом стално jе понављао: „Људи, немоjте бjежати jер jе све опкољено воjском”. Био jе у цивилу, али jе имао усташку капу и пушку на коjоj jе била баjонета. Слушаjући то његово упозорење дошли смо и до краjа насеља гдjе се наставља пут за Велику Барну, а лиjево се иде према жељезничкоj станици. Ту jе колона савила лиjево.
Наш ред долази до куће Мишчевића одакле видимо да jе испред Јемершића виле постављен пушкомитраљез, а иза њега jе, стоjећи у граби, усташа. Колона jе ишла поред вагона, а онда нас зауставише и наређуjу да се пењемо у те сточне вагоне.
Људи улазе, ускачу, а они почеше да туку пушкама оне коjи се пропињу у вагон. Чуjу се jауци, а онда, отуда са чела колоне, долази усташа Жига и виче да се престане са тучом. У тоj гужви нисам могао да се успнем на вагон, а да не добиjем батина. Ушао сам напола угуран под вагон. Сад, пошто су готово сви ушли, стариjи су ми помогли да се попнем у вагон. Још су довели неколико људи па су и њих утjерали у наш вагон, jер, као, ту jош има мjеста.
Затворише врата. Спустише ону тешку резу.
Она jе стравично треснула у своjе лежиште, врло гласно jер jе у вагону владао мук, као да никога нема.
Касниjе нас некако изброjаше и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидаjу кошуље, а други узимаjу ручнике па машу, покушаваjући да расхладе несносну врућину. Било jе то углавном без ефекта, но ситуациjа се погоршава jер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо jош стаjали на жељезничкоj станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и приjетећи.
Стаjали смо ту дуго. Никако да воз крене. „Онда ће бити хладниjе”, коментираjу људи.
Људи препознаjу неке усташе поред вагона па их моле да им донесу воде. Опет псовке, дерњава и увреде. Без обзира на то што се годинама познаjу. Сви односи кроз године заjедничког живљења, дружења, међусобног помагања, заjедничког весеља и туговања не вриjеде нити чашу воде. Ни данас се не могу увjерити да би такав однос могао настати или постоjати у замиjењеним позициjама, улогама.
Жеђ постаjе несносна.
Стари Јањић jе ступио с памети, бунца, тражи воде и шибице. Не може нигдjе да сjедне па се навали на људе до себе, а за њих jе то неиздрживо па се измичу. Други, опет, приговараjу што се измицањем jадни старац наслања на њих. Људи моле воде за њега, опет исти коментари, а jедан од усташа са пуно злобе у гласу виче: „Напит ће се у Сави”.
Тада нетко рече: „Па они ће са нама у Јасеновац. Сава jе код Јасеновца, а тамо jе велики логор из кога се нитко жив не враћа”.
У неко вриjеме вечери воз jе кренуо. Мали прорези, решетке на сточним вагонима нису дониjели прижељкивано освjежење иако jе била ноћ. Још jе jедан од старих људи ступио с памети. Пошто обоjица неконтролисано вичу и траже воде, усташе лупаjу кундаком у ограде вагона и приjете да ће их извести из вагона и поубиjати. Ништа ниjе помогло.
По jедан усташа у пратњи воза налазио се између два вагона. Врућина jе несносна, људи врте ручницима и кошуљама. Смрад постаjе све jачи и несносниjи. Вагон jе толико пун да се ради нужде готово и не може доћи у онаj угао у коjем смо, како смо се сви сагласили, вршили нужду. Тешко jе, готово немогуће, и чучнути, простора има само за стаjање.
Већ смо двиjе ноћи проборавили у том тиjесном простору, несношљиво врућем и засићеном неподношљивим смрадом од вршења велике и мале нужде, остатака ђубра од раниjе превожене стоке и зноjа нас jадника. Нема више ни разговора шапатом. Чуjе се само понеко грубље дисање и покоjи кашаљ. Повремено настаjе, сада прећутно, помjерање, гурање, jер нетко у нужди покушава да чучне. Ваљда jе то била посљедица замора, убитачне жеђи, врућине, влажности смрдљивог амбиjента и коначно мирење са судбином насилног умирања и путовања у смрт.
Један од виђениjих људи кога сам познавао из виђења, мислим да jе радио у паромлину, одjедном полугласно каже да ћемо ускоро знати возе ли нас у Њемачку или у Јасеновац. Он то обjасни наредним, скорим усмjерењем воза из станице у коjоj смо стаjали циjелу ноћ. Он jе свитањем препознао станицу на коjоj се налазимо.
Воз jе у неко вриjеме дана кренуо и то на ону страну коjу jе он означио да jе у правцу Јасеновца. Он то jош jедном потврди: „Возе нас у Јасеновац, а одатле повратка нема”.
Људи се ускомешаше, неки тихо плачу, неки тихо наричу: „Јоj, тешко нама”.
Неки негираjу сада већ jасну смртну слутњу призивањем разума по коме се то не може догодити са толиким броjем невиних људи. Неки то оспораваjу наводећи већ почињена масовна крвопролића усташа у Гудовцу, у „Даници” код Копривнице, Јадовну, око Пакраца, у Лици и, наjсвjежиjе, на Козари.
Опет jе дан несношљиво врућ, људи стоjе некако нахерени jедни на друге, без снаге, мало их стоjи усправно. Нема никога од моjих вршњака. Ни jа не стоjим усправно. Како ме са коjе стране нагураjу на другу, у таквом се положаjу нађем до другог помjерања, сваки отпор jе jедноставно немогућ.
Нетко се огласи: „Ево, пише Јасеновац. То jе жељезничка станица Јасеновац”. Поче комешање, сви настоjе да провjере ту злокобну истину.
Сваки се настоjи некако прогурати до оне решетке при врху вагона коjа jедина омогућуjе некакву измjену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успиjе, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде.
Они краj решетки (постоjе двиjе у вагону) гласно изговараjу: „Ено Саве, возе нас према Сави”. „Ено воде”, гласно говоре други, „о, Боже, колико има воде”. Коначно, некако догураше и мене до решетке на лиjевоj страни вагона. Осjетим свjежину зрака иако вани сjа сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду.
Чуjу се извана све jачи гласови са пуно псовки. Више гласова људи коjи стоjе поред решетки преноси нам обавиjест да се око вагона распоређуjу усташе и да на пушкама имаjу баjонете. Тамо негдjе десно од нашег вагона чуjе се jаук и престрављени плач неког човjека праћен псовкама усташа.
Питаjу усташе оне краj решетки: “’Оћете воде, jесте жедни”? Сви jадници коjи то чуше вичу: „Јесмо! Даjте нам воде”, па се нагураваjу према решеткама. Умjесто воде, усташе, довикуjући разне погрде, бацаjу у решетке суху земљу са шодером и прашином. Јаук са десне стране све jе ближе.
Отвараjу се вагони уз заглушно лупање вратима, вику и псовке усташа. Наређуjу нам да излазимо из вагона. Јаук оног несретника не престаjе, иде у нашем правцу. Усташе га туку некаквим комадима дрвета. Двоjица људи га напросто носе – ставили му руке испод пазуха, а ноге му се вуку по земљи. Пролазе мимо нас. Та дрва, коjима туку тога, већ раскрвављеног човjека, мени се учинише као они „циjепци” од таре (стана за ткање) или су баш били тако обликовани и подешени за батинање.
По изласку из вагона, построjаваjу нас уз вагоне.
Вика и махање рукама усташа усмjераваjу нас у оном правцу у коjем одвукоше jадног постариjег човjека за кога неки рекоше да jе Јоцо из Грђевца, чини ми се да рекоше из Великог Грђевца. Разабирем да усташе вичу: „Гони у раку! Сви у раку”! Пошто се код нас рака зове ископана jама гдjе се сахрањуjе сандук, ладица са покоjником, све се пропињем у знатижељи и страху да видим ту раку у коjу сви идемо.
Колона иде по сухоj утабаноj и прашњавоj земљи, ниjе то никакав пут, па ни стаза. Ускоро скрећемо и идемо помало низбрдо у некакву широку ископану jаму, врло велику. Изгледа ми то као jама од циглане из коjе се вози земља за прављење цигле. Сад се из непрекидне вике усташа разазнаjе да нас настоjе раздвоjити у два реда (врсте).
Зауставише нас.
Гледам тко jе у моjоj наjближоj околини. Мало даље видим Стеву Смиљанића, мог вршњака. Он и jа смо повремено и наизмjенично сисали заjедно његову маjку Мариjу и моjу маjку Евицу, овисно какве су послове и обавезе имале на своjим имањима или у узвратним мобама. Има ту jош моjих вршњака и оних коjу годину стариjих, али никога не познам.
Нешто даље опазим Милана Адамовића. Он jе дотjеран са Козаре и био jе два, три мjесеца код Јере (Јарослава) Голштаjна (Готтстеина), чувао краве и радио остале пољопривредне и домаћинске послове.
Десно од мене jе кум Шандор Амиџић, психиjатриjски болесник, повратник из Америке. Сви су га звали кум. Ставио jе обjе руке на своj штап испред себе. То jе комад грабовине, “пригла” од грабовине, како су га мjештани називали. Сjећам се тога штапа, коjег сам виђао приликом повременог доласка кума Шандора у нашу кућу ради хране и да се огриjе.
Он jе имао своj распоред у селу, па ниjе никога посебно оптерећивао своjим скромним потребама.
Нетко га запита: „Куме, како jе”?
„Не ваља куме”, одговара Шандор.
То ме се некако посебно чудно доjмило jер на такво питање у нашоj кући или на улици, кум Шандор jе увиjек одговарао: „Добро куме”!
Пренешено из књиге:
Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991.
Прва до сада издана књига о континуитету страдања српског народа Билогоре и Грубишног Поља. Аутентична свjедочанства о геноциду – Списак жртава 26/27. априла 1941. – Списак jасеновачких жртава 1941-1945. са ширег подручjа Грубишног Поља – Исељавање Срба у међуратном периоду – Разговор с књигом „Вила билогорска” – Фотодокументациjа
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 02. децембра 2015. године.
Извор: jadovno.com
