Да је ишта људскога у теби, Мило Ђукановићу…
Боже, глупог ли почетка, гдjе па да људскост и ти идете заједно у истој реченици, но, омаче ми се, све се водим мишљу да се као човjек обраћам човjеку али давно си ти тек сјенка што тумара за човјеком питајући се гдје нестаде?!
У погани, мој Мило, у погани и мржњи према свакоме ко се пише и назива Србином! Да је другачије би ли те онако здушно, сабратски у тој патолошкоj мржњи подржао онај ђавољи накот од Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и Едија Раме?! Да је другачије би ли се радовао подршци те фукаре или мршнуо крваву пашчад да ти име и нашу Црну Гору никад не помену?!
Да је другачије и да је шта човјека у теби, али, рекох, не иде у истој реченици човјек и Мило Ђукановић, не иде никако! Значи ли ти, некрсту, шта име Предрага Пеђе Леовца, див јунака из Пљеваља, или Дејана Васојевића Јагуара?!
Двојица од стотину христових војника, јуначина сa Кошара, оних којима би требало да се поносиш, аблеку, умјесто што цјеливаш руке монструмима што их уставише у оно мало година што су дочекали, а за њих постали пјесма на којој ће стасавти покољења која о теби, даће Бог, неће знати ништа друго до да си флека на историји нашег славног и великог српства!
Радујеш се подршци дјецеубице, звијери која ниje марила је ли ко Србин или Црногорац, док год му нож пасује под грлом… Радујеш се братствовању с онима које ни пакао сјутра неће хтјети, мислећи с таквом пашчади да градиш какву будућност тог легла смрада и заразе зла које покушaваш да потуриш као Црну Гору, а предалеко је тај твој вилајет од наше отаџбине, несоју, колико и ова двојица џелата од покајања јер за такве смираја и опроста нема! Презри то, ако је у теби осталa трунка праотачке крви, оног завјета уклесаног на светом камену стољетних гробaља, било шта што би сјећало да је у теби некада живио човјек, а не тек пуста сјенка што тумара за човјеком тражећи га, или, пак, бјежећи од њега колико може…
Ма, презро би ти, знам, само да си ко други, а не Мило Ђукановић, оно што би ђавола самог у коалицију само да влада том тужном Содомом и Гомором у коју нам претвори српску Спарту, али не задуго, вјеруј! Не задуго, јер мрак је, Ђукановићу, вазда најгушћи пред зору, заборављаш то, а овај твој је толико густ и опор да нема више куд осим – СВАНУТИ!!!
Шта ћеш тад, аветињо, кад нестане збијега за сјенку, а човјека нигдје?! Куд ћете тад биједна дружино харлекина причешћена буникама оног врача Мираша?! Куд ћете кад се копрена Милоленда развије ко мекет стада…
Код Тачија и Рамуша, даће вам какву стрњику, па на њему сачините себи Монтенегро, али пази и тад, српска је то земља, отета, натопљена крвљу страдалника, мученичка, но шта ти мариш за преклане вратове док год су крвницима шаке опране, а све од шака до рамена проклето крваво?!
Толико бих у једу и жалости што чиниш нашој Црној Гори и српству написао још, али свешћу на двије ријечи које је баба, онако неука, али паметна како то већ планина грубо истеше, знала да каже за такве ко ти: “Поср’о Бог”!
Mој Мило, поср’о Бог!!!
Михаило Меденица
Извор: in4s.net
