Да се разумемо, сви смо помало криви. И власт и опозиција. Све док се сви не ресетујемо и не покушамо да смиримо беспотребно узавреле страсти, имаћемо крајње обесмишљене расправе у парламенту. Мени, као посланику владајуће већине, није право то што смо подносили стотине амандмана само да бисмо онемогућили опозицију да опстурише рад Скупштине. Са друге стране, уз све разумевање да је то вид парламентарне борбе опозиције, јер она има право да примени опструкцију, ипак се у свему мора имати мера, а они је неретко немају. Зато смо дошли у позицију да Скупштину готово нико не гледа и да код већег броја грађана она изазива осећај гађења, те редовно пребацују канал када наиђу на скупштински пренос.
Оно што данас представља опозицију у парламенту објективно нема никакав легитимитет, што су и избори у Београду показали. Верујем и да садашњи број посланика власти такође није адекватан народном расположењу и убеђен сам да би власт имала више посланика када би се одржали парламентарни избори. Можда није лоше размишљати о томе како би се евентуално нашло решење за нормалније функционисање парламента. Ипак, све док је овај састав актуелан, било би пожељно пронаћи неко решење. То свакако не подразумева да опозиција до бесмисла доводи расправу са хиљадама суманутих амандмана „брише се“, а, са друге стране, власт свакако не би требало да реагује на сваку општрију критику опозиције. Договор кућу гради, и верујем да има простора за договор.
Елем, са речником који се користи мимо расправе коју народ чује и то што све једни другима добацујемо са места једноставно мора да се прекине. Не може се председници парламента добацивати да је „ћорава“ и да је „идиоткиња“ нити се сме свом колеги да псовати мајка и говорити „мајмуне“, „скотино“ и слично. То не доликује народном посланику, а, да не буде да сам открио рупу на саксији, ово пишем и као критику себе самог, јер сам се и сам више пута на сличан начин понашао.
Суштина рада парламента јесте доношење закона и контрола рада владе. Међутим, да би се закон донео на квалитетан начин, потребна је квалитетна дискусија. Квалитетна дискусија подразумева стручност и способност да убедиш другу страну у исправност онога што износиш. Проблем опозиције је што нема намеру да то ради, већ жели најгором опструкцијом да себе прикаже као жртву охоле власти. Власт јој неретко даје муницију тиме што се „упеца“ на такво деловање опозиционих посланика, па без разлога оштрије реагује.
Лично сам жељан жустрих аргументованих расправа, добрих реплика и надмудривања, али тога одавно у парламенту нема, јер једини циљ опозиције је расправа без расправе и бесмислена и бесциљна опструкција. Са друге стране, очити циљ власти је да такво деловање опозиције неутралише, и дошли смо у ћорсокак где се више ником и не мили да дође у салу.
Све у свему, нека ова колумна буде повод да покушамо да се договоримо, јер то јесте у интересу грађана. Нисам присталица тога да опозиција напушта парламент, јер нема разлога за то. Ако би којим случајем тако нерационално поступила, па држала некакве као седнице на улици, изражавам спремност да им дођем тамо где би ту седницу одржали и да их кроз уличну рапсправу убедим да се врате у Скупштину. Са своје стране, као народни посланик Владимир Ђукановић, увек им пружам руку за квалитетну расправу и пристојан дијалог кад год пожеле.
Владимир Ђукановић
Извор: standard.rs
