„Одлучите се: Или вам је дрво добро и његов плод добар или вам је дрво лоше и његов плод безвредан. Јер по плоду се дрво познаје.“
(Матеј 10:33)
„На Мојсијеву столицу сели су писмозналци и фарисеји. Зато чините и држите се свега што вам кажу, али не чините по њиховим делима, јер говоре, а не чине.“
(Матеј 23:2-3)
ЕВРОПСКИ ДИСКУРС – ЗА СВАКОГ ПОНЕШТО
Европска унија (ЕУ), како се објашњава у методолошки необавезним радовима, стреми изврсности, превазилажењу друштвених изазова (здравље, демографске промене и квалитет живота; сигурност хране, сигурна, чиста и ефикасна енергија; паметан, еколошки и интегрисан транспорт; заштита животне средине, ефикасно коришћење ресурса и сировина); инклузивним, иновативним и промишљеним друштвима; безбедним друштвима (заштита слободе и сигурности Европе и њених грађана), ширењу изврсности у науци и вођству у индустрији.
Својим грађанима ЕУ настоји да обезбеди приступ тржиштима и средствима, подршку предузетницима, услове за креативност и развој, модернизацију запошљавања и социјалне политике, мобилност рада…
Вредносно, ЕУ се прокламује као креативна, за информисање и дијалог са грађанима и грађанкама, за заштиту потрошача и јавно здравље, правду, за оснаживање правосуђа и права, за цивилну заштиту, за унутрашњу и глобалну безбедност. Своје политике, како у брошури „Водич за програме ЕУ“ објашњавају Бас, Кнежевић и Драгојловић, ЕУ инструментализује кроз програме којима се јача повезивање и сарадња по секторима.[1]
Творевина која наднационално брине о младима, старима, богатима, сиромашнима, спорту, здрављу, образовању, биљкама и животињама, ваздуху и свему покретном и непокретном и за све то има неки секторски програм, на први поглед, мора бити природан циљ сваког нормалног човека.
ПРОБЛЕМ НАУЧНЕ ПОТВРДЕ ДИСКУРСА ЕУ У ПРАКСИ
У европској научној мисли, међутим, указује се на дискрепанцију између наратива о политикама ЕУ и здравог разума и праксе.
Иницијално, ЕУ је требало да буде бедем против анархичне глобализације у економском домену, почев од финансија до покретања прекограничне економске активности. Мало је, међутим, показатеља да ЕУ има било какав посебан приступ у уређивању индустрија финансијских услуга. О функционалној релацији између политичког оквира и регулативе ЕУ у доктрини се најчешће цитирају Познер и Верон, који, анализирајући финансијску регулативу, налазе да је ова наднационална организација себи у пракси прибавила „моћ без сврхе“.[2]
Европски доносиоци одлука су углавном настојали да обезбеде потпуну интеграцију тржишта унутар ЕУ, али не да обликују регулативу да остварује заједничку јавну сврху, ни на нивоу ЕУ, нити глобално. Политички оквир који је прихватила ЕУ у суштини је, како налази Швајгер, „обликован на ранијим примерима САД и не одражава трансатлантску разлику у основним вредностима у подлози“.[3]
Осећај припадности европских „грађана и грађанки“ европским политикама указују на озбиљан недостатак демократског легитимитета у конструкту ЕУ као наднационалне политичке творевине. На изборима за Европски парламент, како констатује Френклин, „од Европљана се у суштини тражи да гласају само зато што то тело постоји“. У том смислу, он указује да су странке за које се грађани чланица ЕУ позивају да гласају националне странке које ништа практично не чине на плану било ког европског проблема.
У прилог томе наводи да ниједна од тих странака не заговара да глас за њих значи глас за Европу која је инклузивнија, саосећајнија, са кохерентнијом спољном политиком, нити за било шта друго непосредно везано за Европу као политичку целину. На овим изборима, дакле, учествују партије које их доживљавају као прилику да јавно докажу своју моћ за придобијање гласова, као демонстрацију утицаја унутар сопствене нације, али потпуно невезано за Европу. Френклин закључује да „ниска излазност Европљана на ‘своје’ парламентарне изборе редовно пружа доказ за недостатак подршке јавности за Европу као политичку заједницу“.[4]
Таквој административној творевини са политичким претензијама најчешће се спочитавају четири практична нефункционална аспекта.
Прво, у ЕУ се новац расипа на праћење и верификацију свега и свачега. Ова бирократизација је, чини се, последица тога да, како налази Верлин Латикаинен, одсуство било какве велике стратегије ЕУ. Наиме, циљ ЕУ је сведен на то да истиче своје вредности и интересе на међународној сцени. Међутим, док се вредности још и могу препознати, интереси ЕУ и виђење њене улоге у свету (осим као НАТО територије) су и даље неухватљиви.[5]
Тако се долази у позицију „љуштуре“ политичке испразности, у којој форма представља замену за суштину, која се испољава у мору непрегледних статистика и извештаја. Одраз тога на међународном плану је институционализовани мултилатерализам, по коме ЕУ своје циљеве настоји да остварује кроз сарадњу у оквиру међународних организација, партнерство са кључним актерима и (посебно) стратешка партнерства, као заменом за недостатак сопствених циљева.
Друго, администрација ЕУ није изабрана и нема демократског легитимитета од заинтересованих грађана. Без демократског легитимитета, како примећује Колињон, у унутрашњим одосима, у којима није могућа политика у којој сви побеђују (игра са нултим збиром), није могућ праведан и правичан избор, односно одлуке.[6]
Треће, још увек нема назнака да су политичке области европеизоване. Како налази Ричардсон, у анализи динамике остваривања политика прокламованих у одређеним областима, кључна одлика ЕУ је секторизација политикe, а стога и њена подложност ужим, ширим и партикуларним утицајима.[7]
Четврто, како примећују Бикертон, Ходсон и Пуетер, ЕУ никада није била заузетија и скупља, а ипак никад није била удаљенија од потпуно посвећеног наднационалног система доношења одлука.[8]
ВОЛИМО ЕУ КОЛИКО ЕУ ВОЛИ НАС
Jедној тако лепо трасираној наднационалној интеграцији приближавају нас реформски закони. Шта су они конкретно вредносно донели грађанима (и грађанкама) Србије? Добили смо државну агенцију да се бави приватизацијом друштвене (туђе) имовине. Јавне површине се издају без јавног надметања и толерише се и обећава „легализација“ незаконито сазиданих објеката, чак и комерцијалних. Закони се перманентно усклађују са европским, који не могу да се спроводе, а затим доносе измене и допуне, а постојећи се не примењују.
Опорезују се станови у којима живе људи који су претходно платили порез на зараду, порез на пренос апсолутних права и који плаћају таксу за грађевинско земљиште, иако не доносе никакву зараду. Субвенционишу се „инвеститори“ (од којих многи не улажу своје паре, него раде преко офшора или узимају кредите на терет фирме), да би људи радили за плате од којих не могу да се издржавају. Коначно, завладао је дискурс да су за несрећу на простору бивше Југославије криви ратни злочинци, а не подстрекачи и организатори насилног распарчавања државе… Тако бисмо могли у недоглед.
Кад нешто што није здраворазумски прихватљиво и делотворно, а опстаје у пракси, намеће се питање ко намеће такву праксу и на основу које идеолошке подлоге то нешто што је здраворазумски неприхватљиво и неделотворно постаје политичка и теоријска пракса?
Грађани, а посебно они угледни, могли би прозивати политичке експоненте такве елите, али су „скрајнути“ разним видовима тзв. „овлашћивања“ (empowerment) у администрирању, кроз активизам, друштвене мреже, НВО, инклузивност, транспарентност и сличне концепте, за које се испостаља да су без утицаја на бирократију, [9] осим додатног администрирања о јавном трошку.
Прокламовани циљеви политика ЕУ се не остварују, али разарање традиционалних вредости, конзумеризам и митски дискурс о Европи „хипнотишу“ политичке кадрове, бирократе и оне који имају користи од тога што су им на услузи. Зато није изненађујуће да слушамо европејске бирократе и политичаре како проблеме ЕУ упорно коментаришу са предубеђењем и фразама као да је све онако како концептуализују методолошки необавезани, практично пропагандистички наративи.
Ако се тако настави, реално је очекивати не само даљу ентропију интервенционизма као замене за политику, већ и све даље отуђење од стварности, елитистичке, обесне и професионалне европејске неолибералне номенклатуре. Њихова детронизација би, на радост свих који имају нешто људскости, покренула распад система локалних марионета европског бирократизма и, са њима, стега које онемогућавају да се одређујемо према делима и учинцима, а не према причи и надама.
Мирослав Стевановић
Извор: standard.rs
УПУТНИЦЕ
[1] Бас, Драгана; Кнежевић, Иван; Драгојловић, Наташа (2014), Водич кроз програме Европске уније 2014-2020, Београд: Европски покрет у Србији.
[2] Posner, Elliot; Véron, Nicolas (2011), The EU and financial regulation: power without purpose?, in: Europe and the Management of Globalization (str. 102-117), Jacoby, Wade; Meunier, Sophie (eds.), Oxon/New York: Routledge, p. 102.
[3] Schweiger, Christian (2014), The EU and the Global Financial Crisis: New Varieties of Capitalism, Cheltenham/Northampton: Edward Elgar, p. 44.
[4] Franklin, Mark (2009), Elections Without Purpose: Understanding the European Parliament Elections of 2009, E-International Relations, June 18. 2009. http://www.e-ir.info/2009/06/18/elections-without-purpose-understanding-the-european-parliament-elections-of-2009/
[5] Verlin Laatikainen, Katie (2013), EU Multilateralism in Multipolar World, in: Routledge Handbook on the European Union and International Institutions: Performance, Policy, Power (pp. 472-488), Jørgensen, Knud Erik; Verlin Laatikainen, Katie (eds.), Oxon/New York: Routledge, p. 478.
[6] Collignon, Stefan, Political Lesons from Economics of Euro-crisis, in: The Eurozone Crisis and the Transformation of EU Governance: Internal and External Implications (pp. 85-106), Rodrigues, Maria João; Xiarchogiannopoulou, Eleni (eds.), Oxon/New York: Routledge, 2016, p. 106.
[7] Richardson, Jeremy, Supranational State Building in the European Union, in: Constructing a Policy-Making State?: Policy Dynamics in the EU (pp. 3-28), Richardson, Jeremy (ed.), Oxford: Oxford University Press, 2012, p. 21.
[8] Bickerton, Christopher; Hodson, Dermot; Puetter, Uwe, Conclusions: The Post-Maastricht Period and Beyond, in: The New Intergovernmentalism: States and Supranational Actors in the Post-Maastricht Era (pp. 304-328), Bickerton, Christopher; Hodson, Dermot; Puetter, Uwe (eds.), Oxford: Oxford University Press, p. 328.
[9] Payne, Rodger; Samhat, Nayef, Democratizing Global Politics: Discourse Norms, International Regimes, and Political Community, Albany: State University of New York Press, 2004, pp. 51-78.
