Један сам од ретких који је имао привилегију да у кабинет градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића, у срећна времена, улази практично без куцања, да са њим прича неформално и да га у ширим круговима ословљава са „Лошми“, а да истовремено нисам учинио ништа за тог Вучевића, иако сам могао, и никада ништа нисам тражио нити ми је нуђено. Није нека нарочита тајна да сам у периоду после тога ушао у релативно оштар сукоб са њим, замерајући му одређени низ ствари, као што су, рецимо, лоша (компромисна) кадровска политика, у појединим моментима недостатак храбрости и вишак спремности да се узмакне пред одређеним штеточинским групацијама и лешинарским интересним групама, ради мира у кући. Па, ипак, без обзира сто је ЛСВ уместо глоговог колца добио вештачко дисање на локалу, а полуспособни полтрони воде битне институције попут КЦНС, ствари се, као и увек, ако је човек нормалан или макар претендује да то буде (код мене је ово друго у питању), морају сагледати чињенично. У политици, када сте део власти, а Вучевић то јесте, чињенице су резултати или изостанак истих.
Ако ћемо сагледати ствари у најкраћем, а потрудићемо се, онда морамо приметити следеће: У Новом Саду који је био центар либерално-геј-секташких кругова, талац и жртва умишљеног овдашњег „круга двојке“, који и кисеоник удише резервисано и са гађењем, јер је српски, Вучевић је са (тадашњим) коалиционим партнерима вратио ћирилицу на већину институција, пре свега КЦНС (бастион тих кругова где су се ћириличне књиге спаљивале) и аутобусе – омогућио да се бас у Новом Саду масовно и без устезања обележава „Олуја“ и одаје пошта бројним жртвама тог злочиначког подухвата – дозволио и подстакао обележавање (српског, не комунистичког) ослобођења града где је неколико хиљада људи уз заставе и у празничном расположењу клицало Новом Саду, српској Атини и саставном делу Србије. Током читавог тог подухвата, трпео је, истрпео и превазишао отровне стрелице салонаца из Змај Јовине (централна новосадска улица), који су навикли да буду господари антисрпског живота и српске смрти, без конкуренције или питања. При самом почетку свог мандата, уз жестоко противљење „културне јавности“ и купљених антинационалних медија и лобија, а уз помоћ сарадника (пре свих Вање Вученовића), разбио је картел наводних удружења који су црпели милионе из буџета без контроле, да би добијене новце за фантомске пројекте улагали у промовисање Војводине Републике и сличних ствари.
Коначно, све оно што жути, почев од клептомански оријентисаног Боре Новаковића, преко аутистичног Игора Павличића, нису успели за деценију, он је урадио за две године: завршио велике инфрастуктурне пројекте, посветио пажњу запостављеној сремској страни, сузбио корупцију, очистио управе од нерадника и довео не једног, него два-три озбиљна страна инвеститора, излечивши тако рак рану новосадске привреде. Битно је напоменути да ове плусеве, који у датим околностима и датим очекивањима нису занемарљиви, истиче човек који не прича са Милошем Вучевићем и нема намеру да ускоро проприча са њим, због непомирљивих разлика, али је још битније да су чињенице управо то – чињенице, а оне стоје баш како је наведено. Не мења то, наравно, нити умањује ситуацију да се бошњачки војник Рожић или пропали басиста и Чанков потрчко Кравић шеткају и шепуре по Градској кући без икаквог разлога, да су поједине битне фотеље узели небитни људи малих могућности, великих апетита и огромних полтронских склоности, али се некако сетих рекламе везане за генерацију Пеђе Стојаковића, која је харала европском и светском кошарком, која се завршавала реченицом: „Има ли ко јачи?“. И тада смо били незадовољни лежерношћу Радмановића, страхом од победе Дивца, себичношћу Вујанића, спорошћу центара и осцилацијама у игри, а онда су дошли наследници, „талентовани“ и „претплаћени“ за успех и закуцали нас за дно европске кошарке, практично све до појаве Ђорђевића. Ако ћемо ствари сагледати реално, ако би се Лошми појавио на прозору градске куће и поставио то питање „Има ли ко јачи“, много њих би се јавило, али мало показало. И зато му, уз сво неразговарање и све сукобе, држим страну и држаћу је: можда није најбољи, али Нови Сад тренутно нема бољих. Резултати говоре.
Томо Ловрековић
