Велика иронија је у томе што иако Источна Европа данас панично реагује на масовне миграције, револуције из 1989. су биле прве у којим је жеља за изласком из сопствене земље, а не жеља за већим утицајем унутар ње, била примарни агенс промена. Након пада Берлинског зида, многи су унутар бившег комунистичког блока изразили жељу за променом и емигрирањем на Запад уместо учешћем у демократској политици код куће. Године 1989. источни Европљани нису сањали о савршеном свету, него о нормалном животу у нормалној земљи. Ако је и постојала утопија коју су делиле и левица и десница током посткомунистичке транзиције региона, била је то утопија нормалности. Експерименти су били забрањени. Чешки министар финансија Вацлав Клаус (који је потом постао премијер, а онда и председник) је 1990. поводом налажења средине између капитализма и социјализма рекао: ,,Трећи пут је најбржи пут ка Трећем свету“. Источни Европљани су замишљали да ће уједињење Европе бити попут уједињења Немачке, а у раним деведесетим су многи Чеси, Мађари и Пољаци завидели источним Немцима који су преко ноћи добили немачке пасоше и могли да моментално троше немачке марке.
Револуције по правилу изазивају огромне демографске поремећаје. Када је избила Француска револуција, многи од њених противника су побегли. Када су бољшевици преузели власт у Русији, милиони Руса су избегли. Али у тим случајевима били су то они побеђени, непријатељи револуције, који су своју будућност видели изван земље. За разлику од тога, након револуција из 1989, они који су имали највише ентузијазма за живот на Западу, они најнестрпљивији за промене у својим државама, су били први који су отишли. За многе источне Европљане либералних ставова, неповерење према националној лојалности и перспектива придружења модерном свету учинила је емиграцију логичним и легитимним избором. Било је то наслеђе револуција из 1989. које је ударило темеље популистичкој експлозији данашњице.
Револуције из 1989. су за резултат имале изопачен ефекат убрзања популационог опадања у новоослобођеним земљама Источне Европе. Од 1989. до 2017, Летонија је изгубила 27 одсто свог становништва, Литванија 23 одсто, а Бугарска скоро 21 одсто. Мађарска је само у последњих десет година изгубила близу три одсто становништва. А у 2016, само у Уједињеном Краљевству је живело готово милион Пољака. Ова емиграција младих и талентованих се одвијала у земљама које су већ имале проблем старења становништва и ниских стопа рађања. Ови трендови заједно постављају позорницу за демографску панику.
Стога су емиграција и страх од имиграције оно што најбоље објашњава успон популизма у источној Европи. Успех националистичког популизма, који се храни осећањем да је идентитет државе у опасности, је исход масовног егзодуса младих људи из региона комбинован перспективом имиграције најширег обима, што је све заједно укључило звона демографског аларма. Пресељење на Запад је било еквивалент унапређења социјалног статуса, што је за последицу имало да источни Европљани, који су остали у својим земљама, почну да се осећају као губитници који су занемарени. У земљама у којим највећи број младих људи сања о одласку, успех код куће је обезвређен.
Последњих година је растућа жеља за самопотврђивањем изазивала и нетрпељивост источних Европљана поводом примања наређења из Брисела. Иако су током деведесетих политичари региона, жудећи да уђу у НАТО и ЕУ, били спремни да играју по либералним правилима, данас они желе да у потпуности потврде своја права као чланови европског клуба. Интегрисање источне Европе у ЕУ рефлектује на националном нивоу искуства интегрисања позната из прича имиграната из целог света. Имигранти прве генерације желе да буду прихваћени кроз усвајање вредности државе домаћина, друга генерација имиграната, рођена у новој земљи, страхује да ће бити третирана као грађани другог реда и често налази интересовање за традиције и вредности културе њихових родитеља. Нешто слично се догодило источноевропским друштвима након придружења Европској унији. Многи људи у тим земљама су некада посматрали мешање Брисела у њихову унутрашњу политику као добронамерно. Временом су, међутим, почели да га посматрају као увреду свом националном суверенитету која се не може толерисати.
ПОВРАТАК ГЕОПОЛИТИКЕ
Последњи састојак у источноевропском нелибералном заокрету је снажна струја геополитичке несигурности која је увек погађала регион. Мађарски интелектуалац Иштван Бибо је 1946. објавио памфлет назван ,,Мизерија малих држава источне Европе“. У њему је навео да ће демократија у региону увек бити талац дуготрајних ефеката историјских траума, при чему је већина њих у вези са историјом потчињености источноевропских земаља спољним силама. Пољска, на пример, је престала да постоји као независна држава након што су је поделиле Аустрија, Пруска и Русија крајем 18. века. Мађарска је, за то време, осведочила уништењу националистичке револуције 1849, пре него што је изгубила више од две трећине своје територије и половину становништва споразумом из Тријанона 1920. године.
Не само што су ове историјске трауме довеле до тога да се источноевропска друштва плаше и гнушају спољних сила, него су такође, како је Бибо сматрао, утврдиле у овим земљама уверење да ,,напредак слободе угрожава националну ствар“. Научили су да буду подозриви према било каквој космополитској идеологији која пређе њихове границе, био то универзализам католичке цркве, либерализам позне Хабзбуршке царевине или марксистички интернационализам. Чешки писац и дисидент Милан Кундера је добро описао овај осећај несигурности када је малу нацију дефинисао као ,,једну од оних чије постојање може бити доведено у питање у било ком моменту“. Грађанин велике државе третира опстанак своје нације као загарантован. ,,Његове химне говоре само о величини и вечитости. Пољска химна, међутим, почиње овим речима: Пољска још није нестала“.
Ако је један од ефеката источноевропске посткомунистичке емиграције био почетак демографске панике која је касније своје пуно обличје добила током мигрантске кризе, други, подједнако важан ефекат, било је лишавање земаља региона оних грађана који би били домаћи браниоци либералне демократије. За последицу, либерална демократија у источној Европи се све више ослањала на подршку спољних актера попут ЕУ и САД, на које је временом почело да се гледа као на препреке изражавању воље већине у региону. Примера ради, жеља Букурешта да се прикључи ЕУ је била главни разлог за доношење одлуке о решавању дуготрајног спора са Мађарском поводом права етничких Мађара у Румунији. А правила ЕУ, позната као Копенхагеншки критеријуми, постављају заштиту мањина као предуслов за чланство у Унији.
Централна улога ЕУ и САД у консолидацији источноевропских либералних демократија је значила да ће ове демократије остати сигурне само дотле док доминација Брисела и Вашингтона у Европи не буде доведена у питање. Међутим, током последње деценије, геополитичка ситуација се променила. Сједињене Државе су већ биле спутане скупим иностраним ратовима и финансијском кризом пре него што је избор Доналда Трампа за председника поставио озбиљно питање посвећености Вашингтона својим савезницима. За то време, у Европи су узастопни шокови дужничке кризе, мигрантска криза и Брегзит довели у питање будућност саме ЕУ. Ово се догађало док је Русија, под ауторитарном влашћу председника Владимира Путина, почела да потврђује свој статус регионалне силе, отмајући Крим од Украјине 2014. и подржавајући сецесионистичку побуну на истоку државе.
Хантингтон је 1991. предвидео да ће снажна, недемократска Русија бити проблем за либералне демократије источне Европе, а успон Путинове Русије их је заиста подрио. За источноевропске лидере попут Орбана, који су већ презасићени либерализмом, Путинова комбинација ауторитарне владавине и антизапанде идеологије је послужила као модел за опонашање. За многе Пољаке, повратак руске претње је био још један разлог да се гласа за нелибералну владу која би могла да заштити нацију. У другим источноевропским земљама, попут оних балтичких, Русија је наступала као реметилац ширењем дезинформација. Широм региона, повратак геополитичке несигурности је допринео ишчезавању атрактивности либералне демократије.
НЕЛИБЕРАЛНА ЕВРОПА?
Источноевропски популизам је нов феномен, али има дубоке корене у политици региона и мало је вероватно да ће нестати у скорије време. ,,Забрињавајућа ствар поводом Орбанове нелибералне демократије“, судећи по аустријском новинару мађарског порекла Полу Лендвају, јесте то што се ,,њен крај не назире“. Штавише, нелиберална демократија је постала нови облик ауторитарности на који је Хантингтон упозоравао пре више од две деценије. Оно што га чини нарочито опасним је што је то ауторитаризам рођен унутар оквира саме демократије.
Нови популисти нису фашисти. Они не верују у трансформишућу снагу насиља, а нису ни близу тако репресивни као што су то били фашисти. Али су незаинтересовани за либерални поредак и не виде потребу за уставним ограничењима снаге већине – ограничењима која чине централни део закона ЕУ. Главни изазов који источноевропски популизам представља стога није усмерен на постојање демократије на националном нивоу, него на кохезију ЕУ. Што се више земаља региона буде окретало нелиберализму, то ће више њих бити у конфликту са Бриселом и више њих ће опипавати границе снаге ЕУ, као што је то учинила Пољска својим судским реформама. На крају, то представља ризик да би ЕУ могла да се распадне, а Европа да постане подељени и неслободни континент.
Иван Крастев
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / foreignaffairs.com
