Колико су филм и телевизија моћно оружје јасно је свима, чак и онима који свог пра-претка виде у Дарвиновој репатој животињи. Нови светски поредак свакодневно љуби ду*е Холивуду који је својом филмском продукцијом у континуитету умивао његово наказно лице. Исто је чинио и југословенско-брозовски Холивуд облачећи и недогођену офанзиву у рухо НОБ епопеје. Пост-пето-октобарски Холивуд са `српским филмом `и Србима који силују рођену децу, најсвежије је подсећање на убојитост визуелног оружја.
По великој теми коју обрађује, тв серија `Немањићи` увелико превазилази димензије које су досад имале домаће серије са историјском тематиком. Немањићи су од нас удаљени вековима, али из перспективе нашег времена, имају прворазредан национални значај. Велика шанса која ће бити искоришћена или ће морати да чека неку другу руку водиљу? Биће искоришћена ако су `Немањићи` урађени на начин који им припада. И њима и нама. А то што нам припада је веродостојност наше културе са трагом значајног израза поноса историјском и културном самобитношћу Српства.
Нисмо склони да изричемо суд о нечему што није одгледано до краја, али три виђене епизоде су инспиративне за коју реч о ауторима ове серије. Треба бити врхунски уметник да би се једна епоха, српски средњи век, уверљиво пренела гледалишту. Врхунско подразумева спој талента, историјског знања, родољубља, религијске и идеолошке занесености. Екипа која ради серију (од редитеља преко сценаристе па до неуверљиве глуме), није тај калибар стваралаца. Потребно је много жилавости и духа да се са себе збаци црвена хипноза и уђе у дух историјских личности српског средњег века. Ствараоци ове серије не познају историју. Духовност средњег века осећају на исти начин као и фреску која је за њих неприметан мртав објекат окачен на зиду. Њихов уметнички улазак у дух средњег века раван је чину фарбања браде Стефану Немањи коју он историјски није фарбао.
Сам почетак серије, којој смо се толико радовали, засенио нас је својим чудесима. Боже мили, чуда великога, ево нама Немањића у брвнари са пур пеном! Стигли из празнине! Немањићи, племићког порекла, велможе, још пре десет векова аристократија светског нивоа. Немања, ти, велики господару, не беше ли ти један од најмоћнијих владара тог доба? Дочарати врлину скромности моћног владара трпајући га у шталу, тешко да је уметнички таленат. Пре ће бити да је то демагошка диоптрија оног који ствара. Чак су им и сребрне виљушке одузели па једу прстима као Барбаросини дивљаци-крсташи, претече последњег израза крсташтва званог ЕУ.
Долазак династије у серији ниоткуда, долазак из историјске празнине, услед чега је и урађен `ремонт` прве епизоде и додате две епизоде документарног типа, говори нешто. Нама је насушно потребан `ремонт` уџбеничке историје. Како и да знамо одакле допешачише Немањићи кад владајућа историја сама нема ноге! Она не стоји на ногама, стоји наглавачке.
Лажне историјске школе германског катедризма безмало два века тријумфују на свим нашим катедрама историје. Усталиле су се снагом интереса западних империја и уз помоћ домаћих интелектуалаца са ограниченим патуљастим размерама западног мишљења и њиховог комплекса инфериорности спрам псeудо-културе малограђанског Запада. То су ти лажњаци моделари мисли, чији смисао почива у негацији врлина и вредности веродостојне културе сопственог народа.
Током друге половине 19-ог века, започиње увоз `европских` тековина у Београд. Миц по миц `европеизација` захвата сваки део друштва, устаљује се, да би се потом ширила целим Српством. Тада су и наши млади умови слани у западне центре на школовање. Ти умови који се воде као наша интелектуална елита и који већ толико дуго спроводе германско катедристички план на Балкану. Додајмо овоме пола века брозовске уџбеничке историје, ето нас ту где јесмо.
Лажне историјске школе су својом сугестијом код свих наших завојевача стварале самоуверење, а код нашег народа довеле до губитка вере у себе. Тако се и могло догодити да нас интелектуална елита пелцерисана психологијом западопоклонства води ка Западу, да нас убеђује да је западно `бити или не бити`, снажније и вредније од нашег `нека буде што бити не може`. Тако се могло и догодити да велики Гете примети да су Срби толико изгубили веру у себе, да и не помишљају да они као народ могу бити инспирација другим народима. Тако се и могло догодити да један Скерлић тврди да нема српске књижевности пре 18-ог века и својски доказује `мистификацију` наших народних песама у делима Проспер Меримеа, или можда Вуку Караџићу да реформише српски језик на начин како је то учињено.
Уз ово иде и феномен антисрбизма који у континуитету и без прекида дејствује, најчешће невидљиво а често врло јасно: `Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства` (Тони Блер, британски премијер, током ваздушних напада на Србију 1999).
И како је то одавно приметила српска народна мудрост, то су ти латини старе варалице, то је тај Запад који нам нуди себе као обећану земљу, као велики `DREAM` и који нам кроз историју није дао да дремнемо а камоли признао да је енглеска реч `дрим` изведена из прве памети Европе која јесте – српски језик.
То је то и физичко и идејно разбијање Срба, то је та позадина целокупне данашње жалосне ситуације у којој се налази растргнути и издељени српски род. Срби који се данас прогоне, уништавају, духовно разарају, којима се уз помоћ лажне науке и историје мења свест.
Фалсификована историја, света њеним инструкторима, траје јер кредибилитет њених опуномоћника зависи од њеног очувања. На тај начин историја је под строгом контролом. Ако се манипулише начином на који видимо прошлост, манипулише се начином како ћемо видети садашњост. Ако имамо свест о томе, лакше ћемо је мењати.
Драгослава Копривица
Извор: facebookreporter.org
