Серија о славној српској династији у продукцији Јавног сервиса, као најскупљи продукцијски пројекат у историји српске телевизије, наилази на опречне реакције историчара
Када учитељ младом Растку Немањићу поручује да коначно „скине мрак”, свакако не мисли да оде до офталмолога и скине катаракту. Учитељево упорно инсистирање младом принцу да „причврљи нешто” доликовало би можда кафанском језику овог времена, али је тешко поверовати да су се такве проводаџијске препоруке изговарале крајем 12. века.
Дугонајављивано емитовање серије „Немањићи” у продукцији Јавног сервиса, као најскупљи продукцијски пројекат у историји српске телевизије, наилази на опречне реакције гледалаца, које су кулминирале сценом Растковог уласка у монашки свет. Иза њега, у кадру је фреска Светог Саве! Дакле, највећи српски светитељ, осликан на зиду манастира, посматра самог себе у раној младости.
Пажљиве и махом малициозне критичаре серије не би изненадило да у неком од наредних наставака Сава наручи – Карађорђеву шницлу.
После приказивања пилот-епизоде серије „Немањићи” одмах су настале оштре полемике у јавности, од оних да је писаним уводом требало гледаоцима приближити епоху о којој је реч, до примедби сценаристима Гордану Михићу и редитељу Марку Маринковићу због лоше глуме, одсуства драматургије и употребе сленга којим припадници славне српске династије понекад више подсећају на – Дорћолце.
Сачекајмо крај
Милош Ковић, ванредни професор на Филозофском факултету, на Одељењу за историју, има другачије мишљење. За њега, ова серија изгледа све боље у свакој наредној епизоди.– Оно што је тешко поправити јесу, по мом мишљењу, слаби дијалози и слаба глума, уз часне изузетке. Али за сваку похвалу је чињеница да смо коначно добили серију о Немањићима. Можемо да имамо стотине примедби, али би требало да сачекамо да погледамо целу серију. Овом серијом се ипак исправља срамота да нисмо имали ниједан филм, ниједну серију о најважнијој теми националне историје. Јер идентитет Срба се заснива на сећању на Светог Саву, Светог Симеона и остале Немањиће – оцењује Ковић.
Критичари већ предвиђају духовите наставке дијалога Стефана Немање и његове верне љубе, у којима му она одаје страшну тајну: да су синови Вукан и Стефан нетолерантни на глутен. Али, ако су Стефан Немања и Фридрих Барбароса разговарали о новом светском поретку без преводиоца, јер немачки цар у серијалу говори српски далеко боље од ЊКВ Александра Другог Карађорђевића данашњег, можда нас тек чекају занимљиви сценаристички и редитељски експерименти.
Да ли су критичари ипак неправедни јер су очекивали да ће сложени и чудесни животи једне од најважнијих европских династија средњег века превазићи описе моћи, заплета и сплетки из серије светског домета каква је, рецимо, „Игра престола”? Можда ће тек после завршетка серије и историјске дистанце „Немањићи” ипак бити амнестирани, као што је то случај с исмеваним филмом „Бој на Косову” Здравка Шотре, који последњих недеља, управо захваљујући актуелном серијалу, добија закаснела признања.
Ни већина историчара не гледа благонаклоно на „Немањиће”. Иако су редовно испред телевизора, често су и оштрији од ТВ критичара или твитераша.
Професор Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду др Ђорђе Бубало каже да први и најјачи ружан утисак оставља језик којим глумци комуницирају тумачећи личности средњовековне епохе.
– Рекло би се да је сценариста стављањем данашњег градског говора у уста људима који су живели пре осам векова желео да и њих и њихово доба приближи нашем времену, да их учини људскијим, обичнијим, а ефекат је био управо супротан. Он их је удаљио и учинио неисторијским, без трунке аутентичности. Тако смо, и поред привидно историјске сценографије, добили неисторијске личности, измештене из свог времена, заправо скупину наших савременика, чудно одевених, безвољних и намргођених, који говоре бесмислен текст и кревеље се пред камерама, а нису ни забавни – тврди Бубало.
Он се слаже да не можемо очекивати да сценариста ропски следи приповедање Немањиних биографа и савременика, као што тврди да не треба замишљати Немањиће као митске јунаке који не додирују земљу. Међутим, указује он, о епохи Немањића сачувало се довољно сведочанстава да је било могуће пренети дух тога времена, обичаје, навике људи, њихове представе о себи и свету у којем живе.
– Сусрети Немање с византијским царем делују готово гротескно („Јеси л’ ти, царе, нормалан?!”). Исти је утисак и о Немањином разговору с царем Фридрихом Барбаросом. Неукусна су опсесивна настојања Растковог дворског и породичног окружења да му нађе женско чељаде. Као да је неко с предумишљајем и отворено извргнуо руглу сјајно доба наше историје, о којем ће се, после овакве серије, сума погрешних знања и представа само умножити – констатује Бубало.
И професор др Радивој Радић с Катедре за историју Византије на Филозофском факултету у Београду оцењује да је, нажалост, серија разочаравајућа, урађена површно и на брзу руку, с мноштвом хаотичних импровизација, на основу сценарија који је плитак и с много чињеничних грешака.
– Једна од њих је, на пример, да је византијски цар Манојло Први Комнин приказан као јектичави кепец, а историјски подаци несумњиво говоре да је био огроман растом, велики ратник без мане и страха, учесник витешких турнира. На самрти (1180), када је тражио да буде замонашен, све мантије које су нашли на двору једва су му досезале до колена. Уз то, он је рођен 1118. године, пет година је млађи од Немање (1113), а у серији је другачије. Немачки цар Фридрих Барбароса је од Немање млађи 12 година, а у серији је готово обратно. Немању, који је у Цариград као заробљеник доведен 1172. године, византијски писци описују као „плећатог старца”, а исти Немања, после 17 година, на састанку с Барбаросом у Нишу (1189) нема ниједну седу. Све су то чињенице које су могле лако да се провере. У време када је кретао на Свету Гору и био у узрасту од шеснаест или седамнаест година, Сава је представљен врло поједностављено, као смушени верски занесењак чија се побожност и наклоност према монашком животу своде на симплификоване синтагме као што су „Бог је љубав, љубав је Бог” – истиче професор Радић.
Он каже да се ограничио само на неке од грубих грешака у историјским чињеницама, али, као и други, није могао да не примети недопустиве пропусте у дијалозима, поједностављене и нимало изнијансиране ликове, налик на плакате, као и међудржавне разговоре владара у којима нема ништа од уобичајене церемонијалне укочености средњег века.
Звучи апсурдно, али телевизијска сага о величанственој и тајанственој епохи наше историје ипак је успела. Можда ниједну серију у историји телевизије није пратило толико контроверзи, критика и опречних мишљења. За велику гледаност – више него довољно.
Извор: politika.rs