Актуелан предлог хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић а пропос потенцијалног оснивања Међународне комисије за (коначно и тачно) одређивање жртава страдалих у комплексу концентрационог логора Јасеновац, изазвала је велику разуђеност у коментарима код хрватске јавности, како оних који бар кокетирају са науком, тако и оних који и данас доживљавају НДХ са посебним сентиментима и носталгијом. За српску јавност не знам, ветоватно је данас заузета прославом xy годишњице смрти једног другог љубитеља свега несрпског и неправославног, који је за разлику од свог такође „маде ин Ватицан“ сарадника Павелића, имао нешто хибриднији план за српско, „коначно решење“.
Предлог за овакво, неко би помислио холистичко дело, дошао је од Звонимира Чичка, председника Хрватског хелсиншког одбора. Наиме, Комисија би се састојала од хрватских и српских научника, и представника римокатоличких и православних црквених великодостојника. Као нека врста супервизије, требало би да послужи представник из јеврејског меморијалног центра Јад Вашем.
Замислимо сада, да Соња Бисерко изађе у јавност са искреним предлогом да се дође до било какве истине у корист српске ствари, да ли бисмо у то поверовали или бисмо знали да је то цинична и манипулативна колатерала њених послодаваца? Дакле, Чичак је дискредитован а да му предлог није ни изашао из инкубатора.
Зашто?
Данашња Хрватска ништа није урадила да оповргне чињеницу да није сваки Хрват усташа али свака хрватска држава од формирања НДХ, води проусташку, званичну политику. Данашња Хрватска мора да „прогута“ тврд јасеновачки „камен“ и да ако успе да се њиме не удави, призна да се пре готово 80 година у Јасеновцу десила највећа цивилизацијска срамота XXв. Јер, како уопште да помислимо да по истину идемо са народом који дозвољава својим професорина универзитета да говоре како су се у Јасеновцу играле Нушићеве представе, како је то био „сабирни“ центар, и како су радници у центру имали посебан јеловник (!?) и чија је војска, на крају, још у једној пакленој ситуацији парирала својим „аријевским“ идолима из 40тих година прошлог века, вршећи највеће етничко чишћење након ИИ св. рата у операцији „Олуја“ , 1995.
Ефраим Зуроф, директор Симон Визентал центра, и познати ловац на нацисте, рекао је да је меморијални комплекс „Јасеновац“ – смеће. Објаснио је да у њему нема готово ничега што би аутентично осликавало дантеовске патње жртава, поготово деце и да би под императивом требало ставити „црну плочу“ жртава али и оних који су их жртвама учинили. За почетак онога кога је стигла правда пре него је отишао по коначну – Динка Шакића.
Ако се све то није догодило до сада, уз неоусташке табле и манифестације које су постале кохезивни материјал између хрватске традиције и популарне културе, питам, коме требају искључиво цифре баш сада у таквом националном портфолиу и за коју (манипулативну) сврху? Зар не би требало прво изградити темељ па кров и коме одговара дух потпуне нелогичности?
Никада не веруј Хрватској која лаже.
Толико пута.
Јелена Јелисавчић
Извор: srbski.com
