Једно озбиљно питање за колеге из немачке штампе – да ли ви, уважени, мислите да је Србија и 1941. године ишла главом кроз зид кад су Срби устали против Хитлера? Или су часни српски родољуби и патриоте требали да се припоје немачким панцер и пешадијским дивизијама и да заједно, са Хрватима и вама Немцима ударе на Стаљинград и Лењинград и изгину под Москвом? Да ли је, уважени колеге из немачке штампе, Србија и 1914. ишла главом кроз зид, или је требало да прихвати и задњу тачку аустријског ултиматума, понизи себе и своју историју, свој народ, и онда, на крају, опет буде прегажена од немачких и аустријских трупа? Не само да нас вешате по Мачви, него да нас прво понизите, па да нас онда вешате?
Клизав је терен на коме сте се, уважени колеге из немачке штампе, нашли поставивши ових дана Србима и Србији кратко питање, да ли то ми, Срби, поново идемо главом кроз зид? Нарочито је то питање клизаво када га поставите ви – Немци!
Можда ви, млади колеге из немачке штампе слабије знате историју односа Србије и Немачке, мало се она вас и тиче, али, знате, ми Срби ту историју много боље знамо и она је много дубље у генима сваког Србина него што је то реч о вама Немцима. Зашто? Па зато што нас је та историја коштала, много крви и много глава, колеге из немачке штампе. И, због тога мислим да сте ви, последњи на списку који имате право да Србима држите лекције из историје и питате нас да ли то ми, Срби, поново идемо главом кроз зид. А, и да нас саветујете, немојте, некако немамо поверења у вас.
Што се тиче главе кроз зид, можда и идемо. Али, шта нам је друго преостало. Да се зарад лажи зване Европска унија и ваших, немачких неодређених обећања која можемо „мачку о реп“, одрекнемо дела своје тероторије, своје части и историје, доброг дела земље који нам припада и по земаљским и по божијим законима, да се одрекнемо права да се за ту земљу боримо и онда када се чини да је све изгубљено?
Па, и 1914. и 1941. изгледало је да је све изгубљено, па смо ми кренули главом кроз зид! А, шта нам је друго преостало, када смо уз тај исти зид притерани вашим војскама и вашим тенковима, и кад нисмо имали куд друго него, баш главом кроз зид. Зар није сад ситуација иста, или барем слична?
Нисмо ми Срби, уважени колеге, долазили код вас у Немачку и стрељали ваше ђаке по Минхену и Хановеру, него сте ви стрељали наше по Крагујевцу, и данас, 70 година касније, поново ми идемо главом кроз зид, ми смо за рат и страдање, а ви сте у праву. Ви нама држите лекције о историји и моралу? И, поново, ми Срби смо ти који дестабилизују југоистичну Европу. Ми, а не ви? Ви згазите међународно право и правду, отмете нам комад државе, ви нас бомбардујете противно том истом међународном праву, ви нас вешате и стрељате по Мачви и Шумадији, а ми идемо главом кроз зид? Па имате ли и икру душе, или сам ја луд што вас то уопште и питам?
Па, немојте! Немојте ако бога знате, а не бих рекао да га знате. Јер, код нас се овде вели, није бог у сили, него у љубави и милости.
Куд ћемо друго, него – главом кроз зид! Зар сте нам дали другу шансу, другу могућност, други избор, зар сте указали имало поштовања према нама?
Јесмо ли и ономад, кад су специјалци газили Србе по Митровици ишли главом кроз зид, јесмо ли ми криви и кад нас газе, и кад нас пребијају и кад нас убијају? Како једном не схватите да овај мучени народ не жели ни рата ни сукоба, да ми не желимо да нас убијате, да нам је доста стрељања и вешања, да само желимо мало правде оне људске. Да схватите, да те зидове кроз које идемо главом, ви око нас зидате и подижете, зазиђујете нас, четврти пут за стотину и коју годину.
И, је ли вам једном већ доста!
Па, ваши су ђедови и прађедови, уважени колеге из немачке штампе, стрељали по Србији 1914. и 1915. и од 1941. до 1945. и 1999. године нас убијали бомбама, нису моји прађедови стрељали ваше тек рођене претке.
И немојте нам више товарити на грбачу да смо ми за ратове и страдања. Доста је нама ратова, ми бисмо да наша деца расту као ваша, ми бисмо да склопимо барем пола, барем четвртину једног века без ваших бомби. Ми бисмо барем 30 година да ви ни једног Србина не обесите о неку јабуку у Мачви или у Шумадији. Лако је вама да заборавите нашу заједничку историју, нисмо ми вас стрељали него сте ви нас, а то се уреже народу у сећање и памћење. Нису вас у колонама водили до херцеговачких јама а па онда маљем у чело па зато ништа и не памтите.
Нас су водили везане жицом и зато ми добро знамо шта је рат и страдање и зато ми идемо главом кроз зид само кад морамо, само кад нам је то једини излаз.
И, не замерите колеге из немачке штампе на овим редовима. Нема овде зла ни мржње ни трунке, само подсећање, и само вапај из дна душе. Знате, ви нисте били у рату а ја јесам. Зато се рата и бојим као ножа. Не због себе, него због деце и деце моје деце. Јер знам ко ће поново бити стрељан и вешан по Србији. И зато, немојте нас мучене оптуживати да идемо главом кроз зид и да ми желимо рат! Ми бисмо мало мира.
Зоран Шапоњић
Извор: iskra.co
