Прошли су и београдски избори. Опозиција и њени симпатизери су пренеражени, очајни и огорчени због очајних резултата. Најпре су им били криви они који нису изашли на гласање, али што време више одмиче и што су познатији резултати у детаљима све више су им криви обични грађани гласачи који су гле чуда у великом проценту подржали СНС. Другим речима обичан народ.
Акдемик Душан Теодоровић каже да гласачи странака које нису прешле цензус живе много боље него победници или гласачи напредњака. Борис Триван је на свом твитер профилу изјавио: “Потпуно апсурдна ситуација у Србији, за боље сутра се боре људи који живе боље од 90% људи, а они којима је најтеже, гласају за Вучића. Не знам ко је овде луд.” Ово је феномен „побуне елите“ која се одвојила од народа и више га и не препознаје као „свог“.
Могло би се слободно рећи да су овде луди (прецизније људи са психичким проблемима) аутори ових изјава који са презиром и мржњом говоре о „крезубој Србији“. Кад погледамо протекле изборе, ниво власти и овлашћења за који су одржани избори можемо закључити да су се за боље сутра борили углавном Вучићева листа, социјалисти са палмином ЈС и радикали, који су се у историји нашег вишастраначја показали ефикасни када су у питању решавања комуналних проблема. Бирачи су то видели о чему говори боља излазност у приградским насељима где су поменуте странек добиле већи број гласова. Опозиција се није бавила комуналним и градским темама изузев листе „Не давимо Београд“ а и она је то чинила на „отпорашки начин“.
Морамо истаћи да постоји велики дисбаланс у квалитету живота у градским и приградским насељима, а највећи допринос ако не решавању проблема у приградским насељима а оно барем уочавању истих дале су горе поменуте странке.
Неке странке су овој кампањи отворено одбијале гласаче од себе. ЛДП кога комунални проблеми не занимају, а у Батајници су иницирали подизање споменика наводно побијеним Албанцима и млади лидер ДСС-а Милош Јовановић, који је у Лазаревцу, Обреновцу и Младеновцу отворено говорио да те општине треба да се издвоје из Града Београда. Вероватно је због његове кампање у Лазаревцу забележена највећа излазност. Иначе Милош Јовановић као да се спрема да ДСС уведе у нови ДОС на челу са Ђиласом о чему говори и изалазак ДСС-а на изборе заједно са опозицијом у Севојну и Бору.
Листа „Не давимо Београд“ се, као што смо рекли, бавила комуналним проблемима, ал је као и остатак опозиције имала елитистички приступ који је занимао више млађе образоване гласаче из централних делова града који немају већих комуналних проблема као што је недостатак водовода, канализације, струје, мреже линија градског саобраћаја и полазака тек на сваких сат времена као што је ситуација на периферији.
Уопште, елитизам је највећи проблем опозиције и њених присталица, а господа Теодоровић и Триван то никако да виде. Лично сам приметио пролазећи кроз град, пошто сам и лично склон елитизму и одевању у складу с тим да су ме често заустављали активисти Нове странке, Демократске странке и сродних опција сматрајући ме својим бирачким телом. Опозиција као да зазире од обичног народа, ретко се, изузев Ђиласа и Шапића, одлучује да посећује приградска насеља, а многи од њих као да се боје или гаде народа. На пример коалиција покрета Двери и Доста је било своју кампању је вршила на броду Коруптоломац, избегавши тако било какав контакт са обичним грађанима са периферије. Београђани не живе на Дунаву и Саву већ на копну њихових обала.
Напослетку да додамо да је академик Теодоровић уважени међународни експерт за саобраћај, али потпуни лаик када су у питању друштвене науке о којима се очигледно информише путем новина и интернета. Елитизам је заслепио и прилично интелигентне људе да не виде оно што је видљиво и обичној баби која продаје поврће на пијаци – а то је да је обичан човек гледао на изборима да гласа за оног ко му је деловао озбиљнији, одговорнији, активнији и јединственији.
Стојан Марић
Извор: vidovdan.org
