Песма „Креће се лађа француска“ једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.
Ова „тугованка“ настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму „Изгнаници“. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, „Креће се се лађа француска“.
Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог „црног континента“.
Српска војска на Крфу
Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, „македонском фронту“ или „јужном (европском) фронту“. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…
Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч „сумарен“) нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио „Изгнанике“. Песма је први пут објављена у збирци „Мач и лира“, 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:
Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)
Креће се лађа француска
са пристаништа солунска.
Транспорт се креће Србади,
ратници, браћа болесни.
Полазим тужан, болестан,
помислим: Боже, нисам сам,
и моја браћа путују
да са мном заједно тугују.
Сваки се боји и на трен,
наиће швапски сумарен.
Сви моле светог Николу,
његову силу на мору.
Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке „Мач и лира“ из 1930, наглашено је да се ова „данас свима позната песма пева са измењеним текстом“. Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је „маћијо“ = „маћехо“, „војно“ = „војник“:
Креће се лађа француска у оригиналу Фото: Брана Милосављевић, Приватна архива
Изгнаници
Сиње је мора широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.
Одлазе моји другови,
Другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.
Из своје земље прогнани,
По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом занавек Србијо!
Па кад се море заљуља,
Махнито силно удара,
Сви моле Светог Николу,
Његову силу на мору!
Многи ће од њих бити плен,
Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало
У мору хладном остало.
Шта ли је Србин згрешио?
Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.
Узалуд чекаш мајко ти,
Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!
Огромне жртве: Минут тишине би нам трајао две године и 136 дана!
Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916-18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.
Један живи и један смрзнути српски војник током повлачења преко албанских планина у зиму 1915/1916 – Фото: Брана Милосављевић, Приватна архива
Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.
Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.
Дарко Николић
извор: Блиц
